ЛИК МЕРСОА
Објасни значење наслова романа. Наведи основне одлике филозофије егзистенцијализма. Наведи основне одлике књижевности апсурда. Због чега је Сизиф срећан у својој несрећи?
Шта вас је у Мерсоовом лику највише изненадило?
На претходном часу смо се упознали са филозофијом апсурда и препричали смо садржај романа, без дубље анализе ликова. На овом часу ћемо још једном проћи кроз садржину романа, али са другим циљем, да уочимо поступке Мерсоа у разним ситуацијама и да наведемо шта бисмо ми очекивали да неко у тој ситуацији уради.
Како реагује на животне ситуације? Како бисмо ми очекивали да се у тим ситуацијама понаша?Какав је његов однос према мајци, пријатељима, Богу?
Реакције и особине Мерсоа: равнодшност, безвољност, досада, неразумевање, чуђење, отуђеност, емоционална празнина, доброћудан, симпатичан
Како бисмо очекивали да Мерсо реагује у тим ситуацијама: да исказује љубав према мајци, патњу због њеног губитка, да не мисли на храну и пиће док се налази поред њеног ковчега, да се не буде равнодушан док је сахрањују, да покаже интересовање за људе које је она поизнавала, да је често посећивао. Чуди нас и то што се радовао чињеници да ће ускоро, након сахвране мајке, спавати дванаест сати. Нелогично је да одлази на плажу и води љибав са девојком, сутрадан након сахране. Када га девојка пита да је ожени, одговара да му је свеједно. Када му Ремон понуди пријатељство, такође одговара да му је свеједно. Очекујемо да се обрадује заједничком животу са девојком коју воли, да прихвати Ремоново друшво ако му прија, или одбије, ако му не прија.
Када му Ремон понуди да напише писмо његовој љубавници, очекивали бисмо да се не упушта тако лако у ствари које га се не тичу. Чуди нас убиство које је починио. Човек који је пријатеља саветовао да остави револвер је пуцао и убио човека. Уместо равнодушности након уибиства, очекујемо да он има велики осећај клривице. Међутим, он се никада не брине за оно што је некада било, већ брине само о садашњем тренутку. Не прима свештеника код себе, не прихвата опроштај од Бога, јер је убеђен у то да Бог не постоји.
Да ли, из свега реченог, можемо закључити да је Меро безосећајна особа?
Уколико бисмо се сложили са тим да је Мерсо равнодушан и потпуно безосећајан, онда бисмо тврдили да је психопата. Психопате нису у стању да развију било коју емоцију, али су у стању да је схвате и одглуме када је то потребно. Дакле, да је психопата, безосећајан човек, Мерсо би одглумео патњу за мајкмо, кајање због убиства, а све због манипулације, јер се то коси са његовим схватањем живота.
Дакле, Мерсо није безосећајан, већ равнодушан. Шта је равнодушност? Можете ли се сетити неког примера из књиге у ком се види да је, бар некада, Мерсо био другачији, или да се у њему, ипак, налази траг неке емоције?
Обично постанемо равнодушни када изгубимо вољу да се са нечим боримо. Узалудност борбе је резултирала равнодушношћу као јединим могућим решењем у таквом, сизифовској ситуацији. Дакле, његова равнодушност је у ствари изједначена са губитном воље, а не са безосећајношћу. Мерсо и даље има осећања, али их не исказује. А, као што знамо, ако осећања не исказујемо, она остају у нама и окрећу се против нас.
РАВНОДУШНОСТ = ГУБИТАК ВОЉЕ, ПРЕСТАНАК БОРБЕ ≠ БЕЗОСЕЋАЈНОСТ
Само преосетљиве особе ће јаким емоцијама реаговати на стварност у упорно се борити против ње! Уколико не могу да стварност промене, одустаће од живота, а неки ће у том одустајању видети једину животну истину.
Да Мерсо није безосећајан, сведоче следеће реченице:
Разумевао сам мајку.
Пријатно је било у њему (стан )док је мајка била овде.
Не знам зашто, помислих на мајку.
Има већ дуго како није имала шта да ми каже и било јој је досадно овако самој.
Нема сумње, волео сам мајку.
Оно што сам могао поздано да му кажем било је да бих више волео да мајка није умрла.
Први пут после толико времена помислио сам на мајку.
Дакле, био је везан за њу, волео ју је. Али, нешто се десило што је променило и њега и њихов однос. Шта је то, ми не знамо, и зато остајемо зачуђени пред његовом наглом променом. Он смао помиње да га је мајка ћутке пратила погледом и да је стално плакала у последње време. Дакле, у псоледње време, а не увек. Можда откад се он променио? То не знамо. Када је видео да Селест, на суду, даје све од себе да га заштити, разнежио се, готово да се заплакао, и рекао је да је осетио жељу да га загрли.
Ипак, пошто је „дете отац човека“, да бисмо боље схватили његов поступак, морали бисмо да знамо како је он одрастао. Али, писац нам не даје податке о томе, тако да психоаналитичари немају довољно података за психоанализу. Први и последњи пут помиње оца у роману када се сећа убиства које је он гледао. Никада га није упознао, о овом доживљају причала му је мајка. Дакле, недостатак мушке фигуре могао је доста да утиче у формирању искривљене слике света, али пажљивом читаоцу неће промаћи ни следећа ствар- Мерсоа стално, од прве стране романа мучи осећај кривице. Осећа да је крив што тражи од послодавца слободан дан да би ишао на сахрану мајке, и има потребу да се правда. Када је отишао у старачки дом, осећао је потребу да се правда што је мајку ту сместио. Дакле, погрешили смо када смо закључили да је Мерсо потиснуо сва осећања. Једно је у њему још увек као живо, и он га испољава, а то је осећање кривице.
Размислите мало о овом осећању кривице. Када неко нешто згреши, када је неко крив за нешто, шта очекује да се деси? Можете ли ово повезати са Мерсоом?
Нормално је да неко за неки погрешан поступак буде кажњен или грижом савести или пресудом, у завсиности од тежине греха. Мерсо је стално осећао кривицу, а ако неко то стално осећа, нормално је да очекује казну. Зато је и мирно отишао у смрт. Зато је и очекивао да га дочекају са узвицима мржње, јер би то значило да је коначно платио за ту кривицу коју у себи носи.
Поред тога, Мерсо на самом крају романа доживљава емотивни слом. Када се то десило и како то тумачите?
Мерсо доживљава емотивни слом када свештеник почне да га убеђује у своја веровања. Тада, први пут, Мерсо повиси тон, плане, виче, љути се! Први пут пожели неког да удари! То значи да је „експлодирао“, односно, да су емоције које је све време гушио у том тренутку изашле из њега. Након тога, осетио је олакшање.
Да ли сте у неким тренуцима, док сте читали роман, помислили да за Мерсоа ипа има наде?
Мерсо је почео да се радује браку, заједничком животу, почео да осећа срећу онда када је са пријатељима био на плажи.
Не знамо шта је узрок, али можемо закључити где лежи лек за његову „болест“?
Лек, свакако, лежи у дружењу. Вероватно би, да није било Арапа и убиства, Мерсо дозволио себи да види лепоту живота и да ужива у њему. Он ни тада није био потпуно срећан, али је успела да се пробије кроз зид којим је себе оградио.
Какав је његов однос према животу и смрти?
Мора се умрети, и зато је живот бесмислен. Ако се већ мора умрети, свеједно је хоће ли то бити сада, или за 10 година. Ипак док је био у тамниц, он је жалио за тим животом што је могао да живи. Дакле, схватио је вредност живота тек када га је изгубио.
На самом крају, можемо ли одговорити на питање зашто је убио Арапина?
Он каже да га убио због сунца. Сунце, иначе, игра значајну улогу у овом делу. Помиње се стално светлост сунца. Он ужива на плажи, у сунчању, мада му јачина сунца понекад и јако смета, па онда нестрпљиво жели да се расхлади. О сунцу размишља и када се налази у тамници, док чека извршење смртне казне. Сунце је, у ствари, симбол живота. Он, на неки начин, воли живот, али, с друге стране, не може да га поднесе. Жив је, али га живот убија.
Можемо ли упоредити Мерсоа са Саламаном?
Као и Саламан, он мрзи једино што има. Када то изгуби, схвата колико је то било вредно и колико га је, у ствари, волео.
У чему се огледа апсурд самог суда?
Суде му због емоционалне испразности, а не због убиства. Има ли човек право да човеку одузме живот? Мерсо Арапину, а Суд Мерсоу? Има ли, чак и када је у питању казна?
ПОРУКЕ РОМАНА: Живот је вредан живљења! Живот може бити јако леп уколико смо спремни да ту лепоту видимо! Пријатељство, породица и разговори оплемењују душу! Ниједан човек не сме дозволити себи да нема пријатеље! Не треба лако осуђивати друге! Вера, пријатељство, породица и љубав нам могу донети утеху када нам је најпотребнија.
Српски језик и књижевност 