О ПРИЧИ И ПРИЧАЊУ

Драги ученици,

Пред вама се налазе питања помоћу којих ћете лакше анализирати говор који је Андрић одржао у Стокхолму 1961. године, када је добио Нобелову награду за књижевност.

220px-Andric_Ivo

О чему Андрић говори на церемонији у Стокхолму? Може ли се његов говор поделити на мање целине?

На самом почетку изражава захвалност због доделе награде, а у другом говори уопштено о причи и причању, да би на крају поново завршио са изразом дубоке захвалности.

Како Андрић исказује захвалност?

Каже да је његова домовина мала земља међу световима, да је у прошлости доста страдала, и да сада тежи да надокнади све оно што је пропустила, изгубила, јер је свет наставио да се развија чак и када је она са својим развојем стала.  Сада та земља чини велике напоре да се својим делима прикључи светској књижевности, а ова награда за књижевнике те земље значи велико признање.  Зато се захваљује у име не само у своје име, већ и у име књижевности којој припада.

Други део задатка, како каже сам писац, јесте да говори о свом књижевном делу. Да ли је ово, по њему, лак задатак? Како он гледа на творце уметничких дела? Налази ли у књижевности и филозофији потврде за своја тумачења?

Сматра да је неправедно да сам писац говори о свом делу, јер је онај који је створио дело, па би, причајући о самом делу, доста тога рекао и о себи. На творце књижевних дела гледа или као на одсутне савременике или као на славне покојнике, и сматра да је говор дела чистији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца.  Исте идеје нашао је и код Монтескија, који је говорио како писци нису добре судије својих дела, код Гетеа који каже да је уметниково да ствара а не да говори, а са овим тврђењем се слаже и сам Албер Ками.

Адрић је решио да на церемонији говори о причи и причању уопште. О каквој причи је реч, и ко ту причу уопште прича? Када је она настала?

Од настанка света, на хиљаду разних језика, од древних патријархалних причања поред ватре, па све до савременог облика издаваштва човечанство прича причу о судбини човековој.

Да ли још увек траје? Зашто нам изгледа као да човечанство себи стално прича исту причу?

Та прича ће трајати док год буде људи, а потреба за причом не престаје, јер се сваки човек увек изнова рађа и пролази кроз разна искушења.

Који је задатак те приче?

1. Задатак приче је да завара крвника (смрт) и да нам створи илузију продужетка живота,

2. Приповедач својим делом помаже човеку да се у животу снађе.

3. Задатак псица је да говори у име свих оних који нису умели или нису стигли да се изразе.

4. Приповедач сам себи прича причу да би заварао страх.

5. Дела нам помажу да схватимо живот, да разумемо своје грешке, и д асе боље снађемо у њему.

6. Књижевност нам помаже да схватимо историју човечанства.

22744_andric6_origh

Због чега писцима није битно разликовање садашњости и прошлости? Објасни значење цитата БИТИ ЧОВЕК.

Због тога што се и у прошлости и у садашњости сусрећемо са истим појавама, истим проблемима. Живот није нимало лак, а човек се у њему сусреће са многим тешкоћама. Није лако бити човек, издржати све проблеме које живот носи, а притом не изгубити снагу, храброст, човечност.

Које особине мора имати прича?

Мора бити лепа, једноставна, убедљива.

Којим начином то писци постижу?

Једни користе машту, други грађу проналазе у историјским догађајима, минулим епохама. Постоји много путева којима писац долази до дела, али је најважније дело само.

Без обзира на то да ли говори о садашњости, прошлости или будућности, шта је најважније  у једном књижевном делу?

Најважнија је порука коју дело носи.

Свако прича по својој унутрашњој  потреби, по својој мери, склоностима, осећањима, и за своју причу сноси и моралну одговорност. Ипак, Андрић говори каква књижевност по њему треба бити.Које то особине треба имати данашња књижевност и због чега?

Данашњи приповедач у своја дела не треба да уноси мржњу, већ љубав, ведрину духа, слободу, јер приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку и човечности.

Снимак доделе Нобелове награде:

ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ, АЛЕКСА ШАНТИЋ

badnji_dan_lrg

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
и глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Кô символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У То би халка закуцала. — “Петар!“
— Ускликне отац — “Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело —
Отворите му!“ … И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, кô ведар сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал’ глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема… Сам, кô камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола, —
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге —
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил’ би ова јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!… Све у блијеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисати сјен туге…
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

“Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију, —
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна“…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зâри…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…

Маратонци трче почасни круг

Позоришна представа Маратонци трче почасни круг чланова драмске секције Машинско-електротехничке школе из Параћина доживела је два извођења. Премијерно је изведена 14. јуна 2012. године, а репризирана 22. септембра исте године.

poster - povecan DSCF4161 DSCF4153 DSCF4156 DSCF416030754_3249426092761_324002257_n 46278_3249432652925_424067567_n 60273_3249439693101_567217360_n 65366_3249425292741_1982576411_n 149684_3249423812704_909431328_n 150335_3249420372618_2136265214_n 155604_3249419652600_1111494704_n 181303_2905168526537_1240624974_n 182374_2902260413836_1802114918_n 189318_3249424892731_1794320675_n 198771_3210885769277_2127747278_n 225911_3210862008683_141597180_n 252772_2902261293858_61048059_n 255565_3249423332692_1138119071_n 282849_2905167726517_1981183438_n 283574_3249440053110_2001478530_n 283762_2902261533864_912290263_n 284132_3249425932757_50455304_n 285654_2902260613841_2064029766_n 292736_3249430252865_1242687924_n 292761_3249442773178_285536020_n 307903_3249423052685_1554876395_n 308096_3249435252990_1498230146_n 317908_2902242373385_494884939_n 385070_3249422772678_275526415_n 391690_3210865208763_124440902_n 429204_3249444573223_599833842_n 486693_3249418412569_1318783485_n 486814_3210884849254_1461517794_n 522412_3249422012659_1085235483_n 522558_2902245933474_718587271_n 522821_3249429452845_2135407297_n 526798_2902259853822_700022486_n 528761_3249431252890_828078800_n 534422_3249431612899_122166671_n 536457_3249437253040_913002375_n 538212_2902247013501_736509855_n 539382_3210867208813_1337691099_n 546288_3249418852580_1067204542_n 548414_3249419132587_2144684366_n 550634_3249428612824_1213086942_n 557182_3249432972933_1745483875_n 561890_3249420732627_642756671_n 575305_2905169006549_1336160598_n 576491_3249430732877_28873166_n 576743_2902249933574_631914643_n 581273_2902244653442_1405049582_n 581348_3210878089085_1050398435_n 600815_2905168766543_2077571946_n 601084_2905169326557_286401212_n 644084_3210862328691_1432642945_nDSCN2619

O читању поезије

4046234527_4514745c98_o

Треба читати поезију,

Ако не због другог,

Тако можеш да осетиш

Да ниси једини

Изгубљен.

Да има

Оних који су више

И лепше залутали

Него ти.

Да и другима недостају

Оријентири. Као стубови

Који измичу из руку

Чим се неко за њих ухвати.

Да и други губе главу

Осетивши да су без ослонца

У простору бескрајном као

Људска душа.

Отвори књигу песама, и осетићеш

Да се свет исто тако цепа

На месту где се прсти тишине

Усецају у његово месо.

Читајући песме назире се

Дубина слутње да једино

Питања остају отворена.

А да се над нама

Нешто тешко, теже и од

Земље, спушта.

Због поезије нама изгледа да муње

Имају мање оштра сечива.

И да грмљавина

Тоне у мук.

Несаница се речима

Припитомљује.

И мање смета

Што увече главу полажемо

На јастук

Као на гиљотину.

Војислав Карановић

Читајући добре писце

images

Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујем заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо ми, на једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривени део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренутцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива. То је спасоносно.

Иво Андрић

Чудесни свет књижевности

6538807f8de3937ef3b08404db446702_700x550

 Како се зове ваша омиљена књига? Зашто вам је баш она омиљена? Чему вас је научила? Које поуке сте из ње извукли?

 Читањем и проучавањем књижевних дела се:

1. развија општа култура,2. богати речник, развија и негује култура говора, 3. боље схватају историјски догађаји, 4. стичу разна искуства, 5. развија емпатија,тј. сосећање са другим људима, 6. боље схватају међуљудски односи, 7. прати духовни развој народа…

Проучавање књижевности приказује духовни развој човечанства

   Народна књижевност показује колико је човек био везан за природу, тј. одражава примитивну, митску свест, која, у ствари, претходи рационализацији појава у природи. То значи да тадашњи човек није разумевао свет у коме живи, а начин на који га је себи објашњавао и тумачио је приказам у књижевности тог периода (пре свега у лисрким песмама, обредним и митолошким).

dodole-abbigliamento del rituale

   „Да зароси ситна роса,

Ој, додола, мили Боже!

Ој, Илија, дај, Боже, дај!

Ој, Илија, мој Перуне!“

Лако ћете закључити да се ради о додолској песми, чији је циљ био призивање кише.  Ко је заборавио како изгледа сам чин дозивања кише, може се присетити на следећој страници:http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5

005952hg

Кишу треба да дају Илија и Перун. Перун је у словенској митологији он био бог грома и олујног неба. Словени су сматрали да је он тај који шаље људима кишу, да шаље гром када је љут, кажњава оне који чине неправду, а опет је један од омиљених словенсих богова. Ово није тешко објаснити, јер су људи тада и те како били зависни од временских прилика, па су Перуна посебно ценили.

perun-dio Slavo del tuono

Када су примили хришћанство, особине бога Перуна су доделили Светом Илији, који се у народу зове и Громовник. У овој песми се чува успомена на обојицу.

Митска свест нашег народа се најбоље види у народној књижевности у којој се помињу данас заборављени словенски богови.

Сетите се раздобља у развоју уметности које смо проучавали од почетка школовања. Пронађите у уџбеницима, свескама, или на Википедији основне одлике ових праваца, као и дела која их представљају. Све ово запишите, па онда размислите како се то човечанство мењало и духовно развијало кроз време, и како се то може пратити читањем и проучавањем књижевности. Присетите се средњег века и доминантне хришћанске тематике, затим хуманизма и ренесансе и теме љубави, барока и враћање на старе, религиозне теме, романтизма са наглашеним субјективизмом, реализма са тежњом да мења свет ида се он објективно прикаже, и модерне која представља крик човека пред страхотом рата коју није могао избећи. Књижевнсот се тако развија, мења, и све време прати човечанство чије потребе, мисли и осећања исказује. Можда је најбољи пример за ово међуратна и ратна књижевност.

Стваралац – дело – читалац

   Стваралац не може бити свако, већ само човек који има посебан осећај за лепо, човек развијене емпатије. Обично се каже да је уметник неко ко може да види лепоту у свим стварима. А лепота, у ствари постоји свуда, само треба бити способан видети је. Тако је и стваралац неко ко је надарен, ко за то има таленат. Међутим, некада се надареност за књижевснот није приписивала ствараоцу, појединцу, обичном човеку, већ богињама, музама, којима су се писци молили за инспирацију пре него што би почели да састављају дела. Муза има девет, оне су заштитнице уметности, а по грчкој митологији, оне су кћери Зевса и Мнемосине, а живеле су на брду Парнас.

   Много тога утиче на само стварање дела, али, када се оно заврши, одваја се од самог писца и живи властитим животом. Даље само налази пут до читалаца. Свако може да чита књижевна дела, али не може свако да их разуме на прави начин. Да би неко могао да схвати књижевнсот мора имати осећај за лепо. То је нешто што лежи између разума и осећања, а зове се укус:

 ОСЕЋАЊА                                                                 УКУС                                                                        РАЗУМ

Стваралац мора осећање унети у дело, а читалац мора имати укус, тј. естетски доживљај да би то осећање доживео.

ЕСТЕТСКИ ДОЖИВЉАЈ: ОПАЖАЈ

                                            ДОЖИВЉАЈ

                                            ПРОЦЕНА ВРЕДНОСТИ

Шта мислите, где лежи лепота уметничког дела? Да ли се она налази у делу, или у оку посматрача?

По објективистичко-рационалистичкој теорији, лепота се налази у самом делу, по субјективистичко-емотивистичкој налази се у оку посматрача, док трећа теорија, феноменолошка, мири претходне две.

„Научите пјесан“

Миодраг Павловић

   Значај проучавања књижевности је врло лепо приказао Миодраг Павловић у песми Научите пјесан. Одговорите на следећа питања и потврдите оно што смо о књижевнсоти до сада рекли:

1. Пронађите песничке слике и одредите основне мотиве у њима.

2. У каквом то свету живи човек? Опиши детаљно свет и међуљудске односе у њему.

3. Како људи у том свету могу да се бране?

4. Шта песма предсватља и објасните значење синтагме научите песму.

5. Издвојте стихове у којима је исказана вера у моћ језика и ослободилачку мисију песме.

6. Какав смисао и задатак има књижевна уметност?

Литература:

Читанка са књижевнотеоријским појмовима за IV разред средње школе, мр Љиљана Николић, Босиљка Милић

Словенска митологија, Ненад Гајић

Књижевност и српски језик IV , Петар Пијановић

http://sr.wikipedia.org