Е МОЈ НУШИЋУ

Драмска секција МЕШ-а, у сарадњи са ученицима Економско-трговинске школе сатиричном представом „Е мој Нушићу“ најавила је „борбу“ против поремећеног система вредности. Познатим сценама из домаћих филмова и серија, ауторским сценама, стиховима Марчела и снажним обртом на крају, заједно су показали да су млади свесни деградације која се дешава пред њиховим очима и да су спремни да се боре против ње.
Представа је имала два извођења – премијеру 24. маја 2015. године на Првој књижевној колонији Намасија 2015. У КУД-у Петрус из Забреге, и репризу 25. маја 2015. у Позоришту Параћин. Фотографије, снимак и интервју поводом представе можете погледати на овој страни.

11 5 6 7 9 10 4 3 2 1

49 48 47 46 45 44 43 42 41 39 37 34 33 32 31 29 28 27 2625 24 23 21 19 1766 65 63 62 61 59 57 56 55 53 52

 

Избор из поезије симболизма

18 labud

ЛАБУД, Стефан Маларме
Девичанско Данас, живахно и красно
занесеним крилом да л’ разбити смеде
језеро слеђено, с ињем, куд се деде
летова засталих ледник блистав јасно.

Негдашњи се Лабуд сећа, али касно:
диван је,но залуд слободу он хтеде,
јер опево није крај где да проведе
век, кад мраз јалов сину чамом страсно.

Вратом стрешће белу ту смрт што је стече
простором кажњена птица ког порече,
ал’ на ужас тла што перје јој спутава.

Сабласт која на том месту сјаји, присно,
укочен у хладном сну презира спава
заоденут Лабуд, изгнан бескорисно….

 

 МЕСЕЧИНА, Пол Верлен

Пејзаж без премца, то је ваша душа
Где иду љупке маске, плешу кринке,
А сви, док звонка лаута се слуша,
К’о да су тужни испод чудне шминке.

Премда у песми сетно им трепере,
Победна љубав, живот дневног сјаја,
У срећу као да немају вере,
А песма им се с месечином спаја,

Са месечином и тужном и лепом
Од које птице сањају у борју
И водоскоци у заносу слепом
Јецају, витки, у своме мраморју.

john_everett_millais_-_ophelia_-_google_art_project
ОФЕЛИЈА, Артур Рембо
I
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају…
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
– Тајанствена песма са златних пада звезда.
II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
– Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас лудих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
– Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.

 

ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ, Доситеј Обрадовић

images

-ОДЛОМЦИ-

…Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпсик за слушати и овде што учени људи говоре, гди намеравам пребивати најмање једну годину и мислим с помоћу бога и којег доброг Србина дати на штампу с гражданскими словами на наш прости српски језик једну књигу, која ће се звати Савет здраваго разума, на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико путовање. Моја ће књига написана бити чисто српски, како год и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната.

Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико наваца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао: зато сумњава се предузимати је на свој трошак, не знајући какву ће срећу књига имати. Уздам се да ће се наћи који својему роду дображелатељ, Сарајлија и Требињанин, Новосађанин и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе што добро српски на штампи видити. Ако шта да, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од којих сам што добро научио, из којих премудрих књига француских, немецких и талијанских најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати.Нудер обазри се, не би ли и ту кога нашао који би изволио соопштник општеполезнога дела бити; кажи му да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити. Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до оних самих далеких времена кад се наше кости у прах обрате. По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити.

Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе. У садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести – дело весма полезно, будући да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити мало труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита?

Знам да ми може ко против рећи: да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало помало изгубити. Одговарам: која је нами корист од једног језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам…? Нек науче…! То је ласно рећи, али није учинити. Колико је оних који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду, и на њему сви који само знаду читати могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити. Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?

Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти ако они почну на своји језици писати, како и није пропао. Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити. Москаљи све своје најбоље књига на свом дијалекту с гражданским словом штампају.
Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље него оно што је полезније? Што год не приноси какову либо ползу, не има никакве доброте у себи. Зашто би се дакле ми Србљи сумњавали у таковом и толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се славеносерпски језик употребљава, него земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, које се случава и свим другим језиком. Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре?
Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске сљедоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Херцеговце, будући да закон и вере може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Херцеговац Турчин – он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Херцеговци, догод бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њихови стари били. За сав дакле српски род ја ћу преводити славних и премудрих људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују.
Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества. Ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви што их је гођ, од стране божје налажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од бога.А зашто дакле у сваком закону има злих и неправедних људи? Није тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакосно и зло срце и преко мере љубов к самом себи. Ово су извори из којих извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје – а што је најгоре – под именом вере и закона, превраћајући и толмачећи закон свој по злоби и по страсти срца свога.

Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту да у лицу сваког себи подобног чловека позна брата свога, нит’ мислећи нити питајући: које је вере и закона – оне у којеј га је бог изволио да се роди, као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и закону? С божјом. Дакле, шта би ми хотели: да смо паметнији и бољи од бога? Оно што бог допушта и хоће, то ми нећемо! О наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискивати од других оно исто које кад би други од нас изискивали, велика би нам се неправда чинила! Познајмо једанпут сву силу ових речи – просте су и блажене и не требују никаква толмачења: што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогну у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе, узрокује вражбу и свако зло – сљедователно није од бога. Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.

Ја сам искуством познао жељу, љубов, усрдије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали. Како бих ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, развје трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности? А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учених људи: и таковим способом и родитеље у њиховом благом намјеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божествени огањ ка ученију и к добродјетељи возжигавајући, и свет разума чак до простих сељана и до самих пастирских колиба раширујући. У садашње срећно време зраци ученија и философије до татарских граница досежу.

Ево ти, брате, моје намјереније у Лајпсику! Намах ћу предузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у колегије не престајем ходити. Ти гледај, те распошљи неколико од ових писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу оно што је с моје стране могуће изоставити. Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: „Овде леже његове српске кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет!“

У Лајпсику, на 1783. априла 13.

Твој брат и слуга

Доситеј Обрадовић

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

gavril-stefanovic-venclovic1

БЕСЕДЕ ШАЈКАШИМА
О ПОТРЕБИ УЧЕЊА И ПОХАЂАЊА ШКОЛЕ
„Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена – жива је то ваша у маторству палица!…
Како се сами нисмо измала божију путу учили, тако и сад деце ваше на учењу нејма ни мушко ни женско, него се по сокаци бију и псују, ка и оци што су им чинили. Исто толико боји му се мати да не би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи – таки му уклопи комад у руке. А није да га умије, обуче и очешља, пак за много да га учи… пак да га тера у школу учити се. Ако ли већ није за школу, таки посао који у руке, и запретити и избити, нек се измаечка учи пословати, да допосле не узбуде из њега зао човек и нерадилац. Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинећи, из постеље виче има ли што да пије и једе, и још устајући виче и псује се…
Верујемо да се је време обрнуло и стражње су настале године зле и опаке. Обрнули су се људи и изопачили се, те су стражњи постали од божије милости! Уклонили су се од добра на зло. Од божијега закона на безакоње, од братске лепе љубави на мрзост и ненавидност. А време свако са својим завичајем долази и пролази, како је и сад ово лето прошло…“

ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Велики се то ђаво,
као црни биво у срцу гнезди.
ево сам то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
и који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни друге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.