„Сентиментално васпитање“, Александар Драгановић

30813905_1939959139350421_5902977765805010727_o

Лавиринт слободе и вечности
Или поезија смисла и бесмисла

 Тако нежно, а снажно пробија се збирка „Сентиментално васпитање“ до срца самих читалаца. Ко би остао равнодушан над путоказима које она нуди, над значењима које, скривајући, покушава да нам открије несвакидашњом лепотом стихова од којих су саткане непролазне, вечне тишине које ова поезија речито казује.
 Метатекстуалност ће задовољити сваког уметнички зрелог читаоца, који ужива у књижевности, музици и свим врстама уметности. Многе песме инспирацију налазе у другим уметничким делима, и тако продужавају доживљај који су нам она пружила. „Путовати у Лавов“, „Ромелинкова смрт“, „Ave, Maria“ само су неке од оних који ће задовољан читалац, љубитељ уметности са радошћу примити.
 Прича о слободи? Путевима до ње? Потреби? Слободи са великим С која је неумитна рана сваком тананом срцу, сваком песнику „тишине и тихе патње“. Бити слободан. Уживати у дану. Сачувати тренутак!
 Где лежи слобода? Можда лебди над нашим животима којима „Изгубљени у свакодневници“ корачамо. Можемо ли је осетити? Само песник „тихе патње“ то може. Само онај који гласно уме да изговори: „Carpe diem! Уграби дан! Сачувај тренутак! „Живот, живот је са друге стране!’“
 Отуда самоћа прохујава над сваком нити сплетеном вешто у стих који покушава до ње да пронађе пут. Бити слободан значи бити сам. Не везати се. Не везати никога. Сачувати једно тренутак попут фотографског апарата који чува непролазну лепоту момента. Да ли је лепота само једна станица до ње, вечите слободе којој тежимо? Или је камен спотицања који прети да нас зароби тренутку? Отуда савршени естетски доживљај изазван Шубертовом непролазном „Аве, Марија“ одводи мисли до сагласја са осетима која нуди. И тренутак лебди, бди над нама вечно, јер смо лепоту доживели. Доживети је. Осетити је свуда око себе. Може ли танана душа песника одолети облинама жене која буди чула у тренутку кад се захтева да заборавимо да смо желели само један „радостан дан“ и да смрт односи оне које волимо? „Путовати у Лавов“, „Ave, Maria“, „Одрастање меланхолије“, „Минут“ само су неке од песама које чине заједно химну слободи за којом трага нежно биће лирског субјекта. У песми „Magic boys“ она је нешто што ће доћи, након живота. Али нешто што се мора остварити. Сан о слободи као невештом, а чврсто сраслом младалачком и невином доживљају будућности.
  Слобода и лепота? Јесу ли савезнице или вечинти непријатељи? Хоће ли лепота успети да веже биће које кроз лавиринт покушава да пронађе пут? Јер, „на том путу су и други пролазили не застајући“, невешти, а можда и невољни да примете чаробни осмех лепе жене који је обележио тренутак.
Ухватити, доживети Лепоту. Заробити је у сећању, а затим са њом корачати путем који води даље кроз живот који се, као у песми „Carpe diem“ рађа са новим изласком сунца, новим даном, новим могућностима и красотама које су за нас створене. За оне који могу да осете. Чији је живот „бука и бес“ и који често посрну, трагајући за одговором.
  Може ли поезија сачувати песника од пролазности? Ако је лепота слободи савезница, пролазност је њено друго лице. Зато се песник против њега бори. Зато је „странац“ у свету који не примећује да живот треба живети тако да га живимо вечно. За оне који не примећују да пролазност као рак изједа лепоту која се налази у свакој пори бића и ствари које свакодневно срећемо. „Код тебе и овај чивилук у ходнику има душу и своју причу“, рећи ће неко ко не може да разуме потребу да заиста живимо. А заиста живети значи бити слободан да уживаш у лепоти и причама које су свуда око нас.
  Још један од путоказа којим се можемо водити приликом тумачења ове поезије и трагања за слободом и борби против пролазности је сама поезија. Писана реч. Слово. Оно је записано. Оно остаје. Као у песми „Минут“, који је сачуван, „записан“. У „Облацима на земљи“ речима покушава да направи чврсте констукције које ће живот учинити чврстим. И отуда питање:
„Могу ли речи
Променити свет
Или је пораз неминован?“
Овакви стихови полако воде у меланхолију која прети да надрасте биће. И дан више не буде радостан, већ препреке на путу покушавају да разбију знакове. Зато се у песми „Дан“ киша слива
„низ уморна стакла
Не би ли спрала
Дан“
који је само један у низу оних који је ту да покаже да је борба узалудна. Да реч можда не може победити маглу и да лепота може бити нешто што се не помиње. А живот оно на шта немамо одговор. И питаћемо се зато јесмо ли живели, јесмо ли успели да приђемо „вратима тајне“ или смо само један у низу оних, уморних од трагања за смислом и одговором који измиче, иако се некада чинило да је близу. Живот одузима невиност детета. Зато се у „Балади о пролазности“ пита зашто није нестао као дете, јер онда не би било овога после. Живот би био потпун, а он, без осећаја страха над питањем које изједа.
И опет се спотакне о лепоту и налсаду која се слави и песмама у којима је измакла. Прелепа Метка и „Исус у ладици“ као и „Очи рата“, стиховима жале над оним што се није десило, над животом који је решио да крене на другу страну и да се никада не сазна како је то сјединити се са том женом која је можда била љубав тренутка који је могао остати утиснут, над очима које су, можда, носиле лепоту овог свемира и за њега, који „нит мрзи, нит воли, већ бол маслачка разнетог ветром на своја плећа прима“. Остале су песме о неиспеваним песмама. Прелепе у својој чежњи за потпуношћу које су та два тренутка могла пружити.
И долазимо до незаобилазне теме. Љубави. Да ли је она знак или препрека на путу ка слободи? Песма „Мала“ одскаче својом спремношћу лирског субјекта да поезију посвети бићу, а не тренутку које то биће њему доноси. Можда је у њој одоговор? Да није вечна, пролазна? Да ли нас она окива или ослобађа? Да ли је она слободи сестра или маћеха? Одговор коначно налазимо у песми „Ја и друго ја“. Шта је љубав? „Не ниједан други, већ овај дан. Удисај. Заустављање ваздуха у плућима. Склопљене, а потом отворене очи.“ Љубав је тренутак, тренутак је ухваћена лепота, лепота је вечност, а вечност је оно што жели живот да буде. Вечност је биће које остаје после нас, „крв наше крви“ и „кост наше кости“. Вечност је у бићу које смо ми створили.
Вечност је у поезији која тражи смисао путујући бесмислом који тежи да сакрије лепоту која се налази свуда. Вечност је одговору који измиче, који не постоји. А једини је вредан.
Поезија остаје без одговора, душа усплахирена, а срце читалаца у божанском стању комплетног естетског доживљаја. И јединог одговора који нам, након ње, не остаје у магли и пени – без обзира да ли у њој видимо лепоту, самоћу, љубав, страх, уметност, живот, меланхолију, пролазност, смисао или бесмисао, или све то скупа – ова стихови су вечни!

                                            Снежана Даниловић

АВЕ, МАРИJА
Умрла је
У Паризу
Марија Калас
Потпуно заборављена и
Сама
А нас двоје
Оног покислог дана
Када смо се
Срели и
Једно другом
У загрљај
Пали.
Павезеа отворих
На несрећној
Страни
Када
Снагом пророка
Судбину јави
Да
“Смрт ће доћи
И имати
Твоје очи”
А ти:
“Стани будало
Кочи
Има још времена
За 5 минута
Славе”.
И
Како срела
Многе луде си
Главе
Али да
Таква
У космосу
Целом
Не постоји
Која нит мрзи
Нит воли
Већ бол маслачка
Разнетог ветром
На своја плећа
Прима
И да сам
Луча
Која не светли
Већ сева
Док је
Има.
Још да у мени
Постоји
Нешто
Што привлачи
А плаши
Када речима
Могу тако
Вешто и
Страшно
Да нађем ону
За којом
Чезнеш дуго.
Тако меко
А јако
Као кад’
Дете умива
Своју
Белу руку
Ил’ ступа
Тихо
Ногом
По памуку.
Реших да
Занемим
За
Живот цео.
Као Мехер Баба
Или аватар
неки
Њему сличан.
Проклетство стиха
Да спутам,
Тако, али
Како мантре
Ни беседе
Нисам знао
Преслаб
У вери
Брзо сам
Пао
Те следећег
Трена рекох:
“Лош дан
је био
Зато
Ћутим.”
Још дуго
Је чекао
Мој слух
Прикован
За она
старинска
Врата
Иза којих
Кроз звучник
Поцепани
Вапи Јерменин
Брашњавог
Гласа
“Аве,
Аве, Мариjа”.
Када сам
Кренуо
Све тиши
Тај глас је
Био
Памтим њега
Тебе
Црвене сунцокрете
И
Реку.
И све је
Овде
Остало
Исто
Данима лију
Кише
И ја који
Себи
Кажем
Ни речи
Ни речи…
За живот
Цео.
                                                                    Александар Драгановић

marija kalas

Етика и љубав

ayoungcouple

За домаћи задатак из овог предмета, ученици су спремали презентације о љубави. Поред тога што су врло креативне и садржајне, испуњене су бројним цитатима о овом осећању. Неки су преузети, неки њихови.
Инспирисали су ме да их издвојим да бих могла, кад год то пожелим, изнова да их читам.
Орасположили су ме у ове суморне дане.
Делим са вама овај документ, да покушам да орасположим и вас.
Уживајте!

Шта је љубав