Независне реченице не зависе ни од једног другог реченичног члана. Оне могу да стоје саме и самим тим су комуникативне реченице.
Деле се на:
ОБАВЕШТАЈНЕ,
УПИТНЕ,
ЗАПОВЕДНЕ,
ЖЕЉНЕ и
УЗВИЧНЕ.
1. ОБАВЕШТАЈНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Обавештајним реченицама се пружа нека информација, обавештење. На пример: Иван је дошао.
2. УПИТНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Упитним реченицама се тражи информација у вези са означеном ситуацијом. Постоје опште и посебне упитне реченице.
Општим упитним реченицама се тражи информација у вези са тим да ли се дата ситуација реализује или не. Основни тип одговора је: ДА/НЕ.
На пример: Да ли је Марко дошао?
Одговор на ово питање може бити ДА или НЕ, зато је ово општа упитна реченица.
Посебну врсту општих упитних реченица чине експресивне упитне реченице. То су реченице које почињу са ЗАР, што реченици даје експресивну вредност (показује чуђење, изненађење).
На пример: Зар је Марко дошао?
Одговор на ову реченицу такође може бити ДА или НЕ, и зато је општа упитна реченица, али има и експресивну вредсност, зато је експресивна општа упитна реченица.
2. Посебним упитним реченицама тражи се информација о садржини неког дела упитне реченице, а одговор на такво питање је израз којим се исказује та садржина.
На пример: КО је дошао?
Нејасно нам је ово КО. Зато одговор испуњава тај, нејасни део упитне реченице: МАРКО је дошао.
3. ЗАПОВЕДНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Заповедним реченицама се исказује заповест.
На пример: Дођи!
Нека Марко дође!
Заповедне реченице којима се саговорнику забрањује да нешто ради, којима се изриче, не заповест, него забрана, зову се прохибитивне заповедне реченице.
На пример: Не отварај прозор!
Постоје и наглашене, строге, емфатичке заповедне реченице. Њима се исказује строга заповест.
На пример: Да сте сместа отишли!
4. ЖЕЉНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Жељним реченицама се исказује жеља да се оствари оно што оне значе.
На пример: Жив ми био!
5. УЗВИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Узвичним реченицама се исказује експресивни став – изненађење, чуђење.
На пример: Ала га је ударио!
Посебан тип узвичних реченица су реторска питања. То су питања на која се не очекује одговор. Одликују се упитним обликом, узвичном интонацијом и потврдношћу/одричношћу супротном од стварног значења.
На пример: Ко то не зна!
Ово није упитна реченица, иако има облик општег питања; није ни узвична, иако знак узвика стоји на крају. Ово је реторско питање, јер се на њега не очекује одговор, а значење јој је супротно од представљеног, јер: Ко то не зна! у ствари значи: То свако зна!
Прочитали сте осмо поглавље из романа „На Дрини ћуприја“, које говори о прелепој и мудрој Фатими Авдагиној. Сада се спремите да одговорите на ова питања у коментарима испод самог поста. Ако вам је лакше, можете их послати на мејл, или одговорити путем Дигиталне учионице или Месинџер-групе.
1. О којим засеоцима се говори у овом поглављу?
2. Како су описане породице које у овим насељима живе?
3. Како је описан Авдага? Чиме се он истицао?
4. Ко је Фатима? По којим особинама се она истицала у односу на друге девојке?
5. Због чега се њеном удајом бавила цела околина?
6. Како је Наил реаговао на Фатимину лепоту?
7. Шта му је она одговорила и шта тај одговор значи?
8. Због чега је Фатимин отац ипак решио да је уда за Наила?
9. Мудра Фатима није желела да прекрши ни очево ДА, ни своје НЕ, па је смислила један план. О ком плану се ради?
10. Како се завршила прича о лепој и мудрој Фатими Авдагиној, девојци о којој су чак и спеване песме?
11. Какво је ваше мишљене о прочитаном делу? Да ли је Фатима могла да поступи другачије, а да ипак сачува и своју, и част свог оца?
ДРАГИ УЧЕНИЦИ, пред вама се налазе цитати из дела Старац и море, помоћу којих ћете га лакше анализирати.
1. „Једро је било искрпљено џаковима за брашно и, тако савијено, чинило се као застава вечитог пораза.“
2. „Све му је било старо изузев очију, а оне су имале боју мора и биле борде и непобеђене.“
3. „Он нема много вере.“
„Нема“, сложи се старац, „али ми имамо, зар не?“
4. „Многи рибари су се шалили на рачун старца, али он се није љутио. Неки од старијих рибара посматрали су га и били тужни.“
5. „Савио је панталоне да му послуже као јастук и ставио новине у њих. Увио се у ћебе и легао на старе новине, које су покривале мадрац.“
6. „Више није сањао о бурама ни о женама, ни о великим догађајима, ни о великим рибама, ни о борбама, ни о такмичењу у снази, ни о својој жени. Сад је само сањао о местима и о лавовима на обали.“
7. „Моја велика риба мора бити негде.“
8. „Волео бих да је дечак са мном.“
9. „Нема грчева и осећам се снажним. Мора да је огромна када је у стању да вуче овако. Мора да је чврсто стегнула уста на удицу. Да ми је да је видим. Да ми је да је видим само једном да бих знао шта имам против себе!“
10. „Не могу јој ништа, а ни она мени, све док она продужи овако.“
11. „Затим поче да сажаљева рибу коју је ухватио. Она је дивна и необична, и ко зна колико је стара, помисли он.“
12. „Можда је сувише мудра да би скакала. Могла би ме уништити скакањем или помамним налетом.“
13. „Она не може да зна да је само један човек против ње, нити да је он стар.“
14. „Да ли има икакав план, или је просто очајна као и ја?“
15. „…Био је леп“, сећао се старац, „и остао је до краја.“
16. „ Био је то натужнији догађај који сам видео у вези с рибама.“
17. „Али она не може вечито вући овај чамац па ма колика да је. Сада је све отклоњено што би могло да створи неку незгоду, и имам велику резервну ужад; све што би човек могао да пожели.“
18. „Рибо“, рече он тихо, „остаћу с тобом док не умрем.“
19. „Остаће и она са мном, претпостављам“, мислио је старац и чекао да сване.
20. „Рибо“, рече он, „волим те и много те поштујем. Али ћу те убити пре свршетка овог дана.“
21. „Добро се одмори, птичице“, рече. А затим иди да окушаш своју срећу као што чини сваки човек, свака птица, свака риба.“
22. „Знао је да ће му требати руке пре него што се све заврши, те није волео што је озлеђен пре него што је главна ствар и почела.“
23. „Како се осећаш, руко?“, упита згрчену руку укочену готово као да је мртва. „Јешћу мало ради тебе.“
24. „Волео бих када бих могао да нахраним рибу“, помисли. „Она је мој брат.“
25. „Али, она изгледа мирна и ради по плану. А шта је њен план? И шта је мој? Свој морам прилагодити њеном због њене огромности. Ако скочи, моћи ћу да је убијем. Ако остане доле заувек, онда ћу и ја остати доле с њом заувек.“
26. „Погледа по мору и осети како је усамљен сад.“
27. „…и знао је да ниједан човек никад није сам на мору.“
28. „Благ северац“, рече. „Време је боље за мене, него за тебе, рибо.“
29. „Да је дечак овде, могао би је истрљати и олабавити све до лаката“, помисли он. „Али олабавиће се и сама.“
30. „Она је велика риба и морам је вешто савладати“, помисли он. Никако не смем да допустим да постане свесна своје снаге и онога што би могла учинити кад би појурила свом снагом. Да сам на њеном месту, сад бих упро сву снагу, и јурио док се нешто не прекине. Али, хвала богу, оне нису тако разумне као ми који их убијамо; мада су племенитије и снажније.“
31. „Скочила је, као да је хтела да ми покаже колика је.“
32. „Нисам побожан“, рече, „али ћу очитати десет Оченаша и десет Богородице Дево да бих уловио ту рибу!“
33. „Благословена девице, моли се за смрт ове рибе, иако је дивна.“
34. „Али показаћу јој шта човек може да уради и шта човек може да буде.“
35. „Волео бих да риба заспи, онда бих и ја могао да спавам и да сањам лавове.“
36. „Тада је био сигуран да ће победити црнца, који је био диван човек и велики атлета.“ … „Борба је почела у недељу ујутру и завршила се у понедељак ујутру.“
37. „Посматрајући притисак воде на руци закључи да је риба приметно успорила.“
38. „Риба ће издржати ову ноћ, а и ја ћу.“
39. „Биће ми теже да једем делфина него туну. Али, ништа није лако.“
40. „Знао је да ће се ускоро појавити све звезде и да ће га гледати с неба сви ти његови далеки пријатељи.“
41. „Би му жао велике рибе што нема ништа да једе, али његова решеност да је убије није нимало попустила због његовог сажаљења према њој. Колико ли ће људи она нахранити! Али, јесу ли они достојни да је једу? Не, наравно да нису. Због њеног понашања и њеног великог достојанства нико није достојан да је једе.“
42. „Али, још ниси спавао, стари“, рече гласно. „Прошло је пола дана и ноћ, и сад је прошао и други дан, а ти ниси спавао.“
43. „Откако се отиснуо на море сунце се рађало трећи пут када риба поче да кружи.“
44. „Буди миран и снажан, старче.“
45. „Рибо, ти и онако мораш умрети. Па зар мораш и мене да убијеш?“
46. „Свеједно ми је ко ће кога убити.“
47. „Ја сам уморни старац. Али сам убио ову рибу која је мој брат, и сад морам да извршим ропски посао.“
48. „Оваква каква је, она има седам стотина килограма. А можда и више.“
49. „Вуче ли она мене, или ја вучем њу?“
50. „Бољи сам од ње само захваљујући подлом лукавству, а она ми није мисила никакво зло.“
51. „Када је риба била нападнута, било му је као да је он нападнут.“
52. „Било је сувише добро да би трајало, помисли он. Волео бих да је то био само сан, да ту рибу нисам ни уловио и да сам сада сам у кревету са новинама.“
53. „Али, човек није створен за поразе.“
54. „Човек може бити уништен, али не поражен.“
55. „Али ја сам био умнији од њега. А можда и нисам. Можда сам само био боље наоружан.“
56. „Не разумем сасвим шта је то грех, а нисам баш ни сигуран да ли да верујем да грех постоји. Можда је то био грех убити рибу. Претпостављам да јесте, иако сам то урадио да бих одржао себе у животу и нахранио многе људе. Али, онда је све грех.“
57. „Рођен си да будеш рибар, као што је риба рођена да буде риба.“
58. „Ти ниси убио рибу само ради самоодржања и продаје. Убио си је и ради свог поноса, а и зато што си рибар. Волео си је док је била жива, па је волиш и после њене смрти. Ако је волиш, није грех убити је. А можда је то онда још већи грех?“
59. „Мора бити да су појеле четвртину рибе, и то најбољи део меса. Волео бих да је ово сан и да је никад нисам уловио. Жао ми је, рибо. Овакав обрт чини све погрешним.“
60. „Требало је да понесем камен. Требало је да понесеш и многе друге ствари. Али их ниси понео, старче, сад није време да мислиш на оно што немаш. Боље промисли шта можеш да учиниш с оним што је ту.“
61. „Полурибо, бивша рибо. Жао ми је што сам испловио далкео на пучину. Упропастио сам нас обоје. Али, убили смо многе ајкуле, ти и ја, и упропастили многе друге. Колико си их свега убила, стара рибо? Није ти то копље на глави ни због чега?“
62. „Требало је да одсечем њено копље, да се борим њиме.“
63. „Борићу се са њима док не умрем.“
64. „Волео бих да купим мало среће ако постоји неко место где се она продаје.“
65. „Срећа долази у разним облицима, и ко је тај који може увек да је позна?“
66. „Ударао их је очајно по свему што је само осетио и чуо, одједном осети како нешто зграби штап и он ишчезе.“
67. „Он истрже руду крмила, узе је обема рукама, и непрестано је замахивао и ударао њоме.“… „Најзад чу како се руда сломи и он зари у ајкулу преломњену руду.“
68. „Поједите то, галани. И сањајте да сте убили човека.“
69. „Никада нисам знао како је лако подносити пораз.“
70. „А шта те је поразило?“
„Ништа“, рече гласно. „Испловио сам сувише далеко.“
71. „Многи рибари стајали су око чамца и гледали у оно што је привезано за њега, а један је био у води засуканих ногавица и мерио костур ужетом.“
72. „Реци му да ми је много жао.“
73. „Победиле су ме, Манолине.“
74. „Она те није победила. Не она риба.“
75. „Донећу срећу са собом.“
76. „Шта је оно“?, упита она келнера и показа на дугачку кичму велике рибе која је сад била смао отпадак који чека да оде с осеком.“
77. „Жао ми је што сам испловио далеко на пучину. Упропастио сам нас обоје.“
78. „Сунце је јаче увече. Али, ујутру, оно је болно.“
Пред вама се налазе цитати из приповетке Госпа Нола, које можете искористити за анализу лика главне јунакиње.
1. „То је та швапска црква и и онај ђаволски жупник! Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види… О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу.“
2. „Строга, озбиљна, поштена, као човек.“… „Мушкарац! Тек јој смрт привеза женску капу!“
3. „Мати је то била, света мати!“
4. „ Јачи део живота госпа-Нолиног био је живот удовице. Она није ни десетак година провела са мужем, и у обичним приликама је ретко носила мужевљево име. Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећање на гос-Тошу.“
5. „Ципеле, праве војничке цокуле… Хаљина, једно те исто… Сива сукња, нека блуза, од истог сивог штофа капут до колена… а кроз ту преку, ако је ветар продевена марама од вунице, да греје крста. Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута. На глави шеширић, ни мушки ни женски, сив и он, ни за украс ни за заштиту…“
6. „Просјацима пред црквом, колико их год има, удели. Наравно, скреше оштру реч коме треба, али удели. Боже прости, тао је и с поповима радила. Цркву воли, попове не воли, и зачас им добаци неки прекор, али цркву гледа и поклања јој обема рукама.“
7. „Галама, све док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути и свака распра је проста.“… „И истина се говорила, и све се разјашњавало.“
8. Госпа Нола заиста није цицијашила, али није одобравала пиће.“… Али, ако није пила, добро је јела. Оним јаким, здравим зубима, огули батак одједном, и некако са задовољством пусти кост да звекне у тањиру. Воду пије из бокалчета, мало мањег него што некима стоји на умиваонику.“
9. „После ручка никада није спавала… Игра домине, чита новине, или неку стару књигу, зто је значило књигу причаили песама из њеног родног краја. Па остави свем затвори очи и певуши… кад почне да певуши, можеш доћи и викати да кућа гори, она не чује и не одговара.“
10. „Отац се кисело радовао: женско и ружно дете.“
11. „Милица се доста оболестила после порођаја. Тиштила је и њу ружна девојчица… ‘Еј, Бошко, куд јој брат не остаде жив’“
12. „Бошко, међутим, одједаред окренуо нову страну. Заволео девојчицу, и подсећа жену на неке слатке речи малог покојног њиховог синчића.“ Чинило му се да он жив у телу Нолином.
13. „Нола поста редак човек, истакоше се јасно ванредне црте катактера: истинољубивост, правост, озбиљност и човекољубље.“
14. „Споразумели бисте се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер ви сте овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме.“
15. „Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете.“
16. „Паланка је вечна форма људског друштва, вечна и свуда присутна.“ Паланка је касно сазнала да су се Петар и Швабица разишли, а он верио другом. И није им било занимљиво, јер „скандал и новост морају бити врући.“
17. „Само се госпа Нола не мења“,
18. Госпа Нола „се скаменила, избезумљена, како је после говорила – канда и не толико од страха колико од онога што човек може да буде и да ради.“
19. „Волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати!“
20. „Нола, још у послушности болесника, ћути, облачи се, и помало јој чак и мило што што сви кажу да јој такав крој добро стоји…Нехотице се гледа у огледалу. Болест ју је разнежила према себи. ‘Гле чуда! Само неко време што нисам радила, и мало се понеговала, па колико разлика. Друга жена!’“… „Она виде себе одједаред у плавој хаљини са чипкама, у финим ципелама…“ „Неколико дана, па и ноћи, трајало је то фантазирање.“ … „Скочи из постеље здрава и тачно она.“
21. Да ли би ти, Јосо, могао да добро ошинеш те коње, и да окренеш сасвим другим путем, некуда тамо где сам се ја родила и одрасла?“
22. „Ја га и волим и не волим, али шта ћеш, кад њега воли Бог.“
23. „Нису могли д а се сложе. И највећи сам кривац ја, по томе што сам много желела честитог доктора Мирка Јулици за мужа, и себи за сина. Погрешила сам много, али у доброј намери. Шта ћете, нису све памети ни у једној глави, па ни у мојој. Сад ми остаје да оправим што сам окварила.“
24. „Ето, и ја сам издржала, ја која сам главни кривац. Премда, ожиљак ми је остао, господине докторе, и ја мислим да се види“. „И видео се. Некако се смањила госпа Нола; маер право се држи; смежурила се и повила као маторо дрво кад пресенети. Није волела свог зета никако.“
25. „Већ од разлаза са доктором Мирком почело ју је мучити питање ко је крив за Јуличину телесну слабост и за њену природу.“ Осећала је кривицу…
26. „У кући, Шваба је напредан, а моја вера кривуда…“
27. „Никакву радост ми не да Бог, не даду ни људи.“
28. „Човек, а не жена. Ал’ опет, кад боље простудирасш, жена“… „боља од свих колико вас је ту Бог или ђаво дао. Ниједно дете није родила, а кад умре, ићи ће јој за сандуком фамилија, оха-а, синови, кћери унуци.“
29. „Тек скочи, па све је прошло. Треба радити, посао глеадти. Сажаљење ју је нарочито раздраживало… ‘„Не кукајте! Не олајавајте друге да би мене утешили! Не правите јалов инат! Пустите ме да живим док сам жива!“ Тако је једаред бацила бомбу усред „јаузана“, и варошица је то дуго препричавала.“
30. „Неугледан, кржљав какав је увек био. И душеван и умиљат какав је увек био. И једноставан, као госпа Нола. Прошао је кроз целу варош носећи зембиљ, и у њему ваздан травака по које је ишао у оближње немачко село с једним другом. ‘То је мелем за главу, Нено. Ево један готов за превијање, а научили су ме у селу како се спрема. Ја сам све записао за вас, читко и лепо… А овде, донео сам вам и мој задатак, за који сам био похваљен. Професор ми је, гледајте, словима исписао најбољу класу.’“
31. „Али зато вам је, госпођо, други питомац, Шваба, без мане.“ „Куд ми баш сад мећете пред нос Швабу!“… „Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела. Али нећу да буде бољи од нашег детета! Не дам!“ „Погледајте их кад заједно иду. Лука, као да га костима храним: није порастао ни појачао од дванаесте године.“ „Ако Срба морадне напоље, и он ће! Него ћу, ваљда, истерати наше дете, а Швабу метнути на његово место!“ „Сутрадан, као да јуче ништа није говорила, госпа Нола позва Швабу у своју собу, да с њим поразговара о томе шта ће учити даље, и где би највише волео да се школује.“
32. „А, ти врло лечпо изгледаш. Сигурно си пун пара. Тамо код твоје старамајке свраћа Господ Сваот, па вам је свима добро… Е, лепо, лепо, да си жив и здрав. А тата ће твој, ево скоро липсати. И треба!“
33. „Грехота је да кажем, али сад ми тек јесте рођена сестра и погинућу за њу.“
34. „Немаш среће за удају, и остави се удаје, па да те сами бели голуб запроси. Имаш дете, предај се њему. Ништа лепше и слађе за жену него дизати дете и бити мајка.“
35. „Он није више у гробници сам; али нема више никога да запали кандило ни Јулици, ни њеном трећем мужу.“
36. „Могло би се са мало претераности рећи да је и оно некадашње гробље у гробу, јер се и гробље мења.“
37. „Шта ми је требало да се везујем за туђу децу, за бели свет, и шта ми је требало да ме сад боли растанак од Луке…“
38. „Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће.“
39. „Ја вам се дивим… Ја ћу српску жену запамтити… ја ћу јунака запамтити.“
40. „Знам да би вратио, познајем те. Али нећеш враћати ништа. Још си мој и на мојој бризи…“
41. „Чуј, хтедох ти још рећи да одеш на гроб човеку који те и сад помаже… Ја сам само његов књиговођа.“
42. „Али, ако те ја нисам могла доста волети, волео те је Бог, и то је доста…“
43. „Али, хвала му за све; да њега није било у овој паланчици, ја бих утекла давно…“
44. „Свеједно, она има макар страст. Свако нешто има. А шта имам ја, и шта сам имала ја?“
45. „Мој научни рад одлучио је моју судбину. Ја ћу остати у Немачкој, примити поданство. Управо, ја јесам немачки поданик одувек, јер је то био мој отац, сиромах стари, кога сте ви толико задужили… Али, где год био, вас заборавити нећу“ … „Будите задовољни, човека сте створили, а то је више него да сте га родили.“
46. „Човека сте створили. Али, где је тај човек?“
47. „Јулица и Срба се венчали. Без параде и чашћења. Паланка је поштедела госпа-Нолу од стрелица; а није много ни занимљива млада која по трећи пут отпочиње исто.“ … „Додуше, улови и Срба том приликом салаш.“
48. „Разлика у годинама велика, разлика у лудости никаква.“
49. „Кофер један, и корпица једна, готов је стајао пртљаг госпа-Ноле Лазарићке. Тачно онакав са каквим је накада дошла била.“
50. „Госпа-Ноли није било суђено да види свој крај. И при трећем покушају Бог је друкчије одредио.“
51. „На столу су нашли писамце, тек почето, започето сигурно кад је госпа Нола осетила да јој је много тешко и да ће пут можда окренути ка паланачком гробљу.“
Исидора: „Не питате по коју цену? Да сам имала обичну, нормалну људску срећу, да сам имала породицу, дете неко даровито, шармантно дете, посветила бих се њему. Можда бих кришом плакала, уздисала за овим, оваквим животом? Али, овако…“
Српски језик и књижевност 