Лорелај, Хајнрих Хајне

Ја не знам шта треба да значи
Те тако тугујем,
О некој старинској причи
Једнако умујем.

Ту мирно протиче Рајна,
Хладна је, хвата се мрак!
На врху брега игра
Последњи сунчев зрак.

На том брегу се види
лепоте девојке стас;
Она сва у злату блиста,
И златну чешља влас.

Са златним чешља је чешљем,
И пева још уз то,
А глас од песме звучи
Силно и чудесно.

Лађара у малом чуну
Њен дивљи заносни тон;
На стене не гледа доле,
Већ горе гледа он.

И сад лађару и чамцу
Ја мислим да је крај:
А све то са својом песмом
Учини Лорелај.

Хајнрих Хајне

Die Lorelei:

Анализа песме „Лорелај“ чувеног немачког роматничарског песника представљена је кроз дигитални материјал, који је доступан на следећим линковима:

Биографија песника: https://www.thinglink.com/scene/1461334131194462209

Грађа за песму:

https://docs.google.com/presentation/d/1bjPKVAgtyBTvsRFqmkyyb1_PeQXeCjbFsbUlQk74c10/edit?usp=sharing

Композиција песме:

https://www.canva.com/design/DAEhdhH3nx4/Dsh4hmmGJRdpSorvox8fzA/watch?utm_content=DAEhdhH3nx4&utm_campaign=designshare&utm_medium=link2&utm_source=sharebutton

Мотиви:

https://docs.google.com/presentation/d/1bjPKVAgtyBTvsRFqmkyyb1_PeQXeCjbFsbUlQk74c10/edit?usp=sharing

Мотив лепоте и значење песме:

https://docs.google.com/presentation/d/1wdI87y67Yj0Db-kG8b4-n4eH6LvfomOKOVvfiNijfCI/edit?usp=sharing

Хајне и Аполинер:

Хајне и Војислав Илић:

Провера знања:

https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSfBTwCz2aIqoIpI4M_-rrEO4G1R8tBM79Up191lbNcdZaZJ_g/viewform?usp=sf_link

Лорелај живи и данас. Многи уметници инспирацију за стварање својих дела налазе у овој необичној причи о мистериозној лепотици сродној сиренама, што доказује и истоимена песма:

Виртуелна посета српским средњовековним манастирима

Поводом обележавања Светосавске недеље, Ученички парламент Економско-трговинске школе је припремио витруелну екскурзију, која ће вам представити неке од наших најпознатијих средњовековних манастира: Пећку патријаршију, Студеницу, Жичу, Милешеву и Грачаницу.

Кроз ову виртуелну шетњу може вас пратити православна духовна музика, уз коју ћете, све оно што будете видели и прочитали, искреније и јаче доживети. Поред линка који ће вас одвести до ове музике, потрудили смо се да, уз опис и фотографије сваког манастира, понудимо и видео или песму, уз које ћете интензивније осетити духовну атмосферу, која живи у сваком од њих.

(Уколико екскурзију отварате на телефону, морате прво инсталирати апликацију Google Earth, која ће се појавити када кликнете на линк)

Постављен линк ће вас одвести до екскурзије, коју ћете активирати кликом на дугме Present, а затим се кроз њу кретати помоћу стрелица. Поред локације манастира налази се одељак са текстом (информацијама о манастирима), фотографије, музика, и видео-снимци, који кроз разговор, музику или поезију говоре о томе да су наши манастири били и остали непресушна инспирација многим уметницима све ово време.

Уметност рађа уметност, једна другу иснпиришу, стварају и употпуњују, и тиме наш естетски доживљај чине комплетнијим. Зато је ова виртуелна тура неки вид споја архитектонске, музичке, ликовне, књижевне и сценске уметности. Нека вам, у духу Светосавске недеље, буде духовна шетња кроз нашу прошлост, али и подсетник да, у развоју, доживљају и неговању уметности, чиме год она била инспирисана, сви ми, као потомци људи који су стварали велика дела, имамо обавезу да учествујемо.

Линк до екскурзије: https://earth.google.com/earth/d/1pwVaBtbpY2Cx0vFaSPubN2pz7qXxfdjE?usp=sharing

Уживајте!

Снежана Даниловић Милутиновић,

професор српског језика и књижевности

„Богојављенска ноћ“, Светозар Ћоровић

Читаву касабу обавио је густи мрак и само што у малој, сиротињској кућици, тамо на крају махале, још трепери слаба свјетлост. То је кратка свијећа лојаница, бори се са смрћу… На подераном душеку лежи болесна жена. Близу њезине главе је мало пенџере, крај њега сједи мршави и блиједи седмогодишњи малиша, па замишљено гледа у небо. Налактио се на крај пенџера, поднимио се руком, па нити се миче нити говори.
– Мајко боли ли те пуно? – Ох..боли… – Не бој се све ће проћи!
По свему небу осуле се звијезде и као да се смјешкају на њега. Једна звијезда затрепери, полети и ишчезну у ноћи, оставивши за собом свијетао траг…
– Сад ће! – тихо прошапта.
Он је мислио да ће сада попадати још неколико звијезда и тада ће бити оно што управо и чека: да ће се отворити небеса. Баш јутрос је разговарао са својим друговима у школи, те један рече да се увијек о поноћи, уочи Богојављења, отворе небеса. И тад, шта год ко зажели, нека заиште, па ће му се испунити.
– Ја ћу искати златна коња!- рече једно.
– Ја царске хаљине! Само је он шутио.
– А ти шта ћеш? – запиташе га.
– Ја… да ми оздрави мајка…
Већ је смислио и реченицу коју ће рећи. Али мора брзо изговорити, пошто се небо зачас затвори.
– Боже да ми оздрави мајка! – тако ће рећи.
– Мајко! – зовну је тихо. Још мало па ћеш оздравити! А затајио је како ће оздравити.
Хтио је најприје да јој измоли од бога здравље, па тек ујутру, кад се пробуди здрава и весела, да јој каже како је чекао отварање небеса и како је он Бога умолио. Уједанпут као да нестаде свијех звијезда с неба… па није то да су трепнуле и ишчезле, него као да их је неко заклонио мрачним чаршавом. Мало-помало освијетли малу собицу јаче него што је лојаница освјетљавала, док уједанпут страшно сину. И блисне толика свјетлост да маломе чисто заслијепи очи. “Отворила се небеса”, као да му сину кроз главу.
Гласно изговори научене ријечи: – Боже, да ми оздрави мајка!
Како то рече свијетлост нестаде. А тог истог часа он лијепо угледа мајку како се диже с душека и иде њему да га загрли. Она бијаше сада тако лијепа, крепка, здрава, какву је он познавао док је био врло мали. А она га притисте на прса и поче љубити, топло љубити. Ти пољупци бијаху му тако драги, тако слатки!. Чисто не зна шта би радио од превелике среће. Па и он загрли њу и поче јој враћати још топлије и јос слађе.
Зора је осванула кад се пробудио.
Још је на својим образима осећао топле мамине пољупце. Ставио је руке на образе да не би нестала топлота, која му је грејала образе. Погледао је прво у небо, а затим је лагано бојажљиво окренуо главу према постељи своје болесне мајке. Жмиркао је, стално понављајући: “Боже, да ми оздрави мајка. “Кроз трепавице је погледао у мајку, на њеном лицу је угледао тихо и бескрајно блаженство, на уснама је био благи осмех задовољства, али су очи биле затворене. Знао је да је то крај, да мама неће оздравити!
Говорио је небу и захвалио Богу што му је мајка отишла на неко боље место, место где нема болести ни глади. Знао је да ће мајка бити увек уз њега и да пољупци са његовог образа никада неће нестати.