ГРАДИНАР, Рабиндранат Тагоре

lifesavingpatrolc1893edwardmoran_1400x935

3.

У зору бацих своју мрежу у море.

Из мрачних дибина извукох ствари чудноватога

изгледа и ретке лепоте – једне су

личиле на осмехе, једне су сјале као

сузе, а једне су биле румене као образи

у невесте.

Кад се вратих дома са бременом

свога дана, сеђаше моја драга у врту и

кидаше лено листиће некога цвета.

Оклевао сам неко време, и онда јој

положих пред ноге све што улових, па

чеках мирно.

Поглед јој паде на то, и она рече:

„Какве су ово чудновате ствари? Не знам чему

могу да користе!“

Ја приклоних стидљиво главу, па помислих:

„За све то се нисам борио, нити сам купио

на тргу; то није прави дар за њу.“

И онда стадох да бацам целу боговетну

ноћ једно по једно на улицу.

У зору дођоше путници, покупише све и

понесоше у туђе земље.

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

БЕСЕДЕ ШАЈКАШИМА О ПОТРЕБИ УЧЕЊА И ПОХАЂАЊА ШКОЛЕ „Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена – жива је то ваша у маторству палица!… Како се сами нис…

Извор: ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ, систематизација

КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ

-Трајање средњошколског образовања: три године

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, писма

n

ПИСМО СЕЛИМА ВЕЗИРА

Селим везир, роб роба свечева,
слуга брата сунца свијетскога,
а посланик од све земље цара.
На знање ви, главари с владиком!
Цар од царах мене је спремио
да облазим земљу свуколику,
да уредбу видим како стоји:
да се вуци не преједу меса;
да овчица која не занесе
своје руно у грм покрај пута;
да подстрижем што је предугачко,
да одлијем ђе је препунано;
да прегледам у младежи зубе
да се ружа у трн не изгуби,
да не гине бисер у буниште;
и да раји узду попритегнем,
е је раја ка остала марва.
Па сам чуо и за ваше горе.
Породица света Пророкова
зна јунаштву праведну цијену.
Лажу људи што за лафа кажу
да се миша и најмање боји.
Хајте мени под мојим шатором,
ти, владико, и главни сердари,
само да сте цару на бјељегу,
за примити од мене дарове,
па живите као досле што сте.
Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата,
а камоли главу од купуса.
Шта би било одучити трске
да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
да к сињему мору не хитају?
Ко изиде испод дивне сјенке
Пророкова страшнога барјака,
сунце ће га спржит као муња.
Песницом се нада не растеже!
Миш у тикви – што је него сужањ?
Узду глодат – да се ломе зуби!
Небо нема без грома цијену.
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна –
добре душе, кад јој ребра пучу.
Тешко земљи куда прође војска!

ПИСМО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
Не сломи га,ал` зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
Није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
Грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне;
Крв је људска рана наопака,
На нос вам је почела скакати;
Препунисте мјешину гријеха,
Пуче колан свечевој кобили;
Леополдов храбри војвода,
Собијевски војвода савојски
Саломише демону рогове.
У ћитапу не пише једнако
За два брата једноимењака;
Пред Бечом је бурак посрнуо,
Обрнуше кола низа страну.

Не требује царство нељудима,
Нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
Дивљи вепар има а не човјек.

Кому закон лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовјеством.
Ја се сјећам што си рећи хтио!
Трагови су многи до пећине –
За горске се госте не приправља`!
У њих сада друге мисли нема
Да што остре зубе за сусједе,
Да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику;
За међеда скована сјекира.
Јошт имате земље и овацах,
Па харајте и коже гулите.
У вас стење на свакоју страну,
Зло под горим, као добро под злом.
Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претрже;
Отада смо виши пријатељи,
У главу ми памет ућерасте.

Е МОЈ НУШИЋУ

Драмска секција МЕШ-а, у сарадњи са ученицима Економско-трговинске школе сатиричном представом „Е мој Нушићу“ најавила је „борбу“ против поремећеног система вредности. Познатим сценама из домаћих филмова и серија, ауторским сценама, стиховима Марчела и снажним обртом на крају, заједно су показали да су млади свесни деградације која се дешава пред њиховим очима и да су спремни да се боре против ње.
Представа је имала два извођења – премијеру 24. маја 2015. године на Првој књижевној колонији Намасија 2015. У КУД-у Петрус из Забреге, и репризу 25. маја 2015. у Позоришту Параћин. Фотографије, снимак и интервју поводом представе можете погледати на овој страни.

11 5 6 7 9 10 4 3 2 1

49 48 47 46 45 44 43 42 41 39 37 34 33 32 31 29 28 27 2625 24 23 21 19 1766 65 63 62 61 59 57 56 55 53 52

 

Избор из поезије симболизма

18 labud

ЛАБУД, Стефан Маларме
Девичанско Данас, живахно и красно
занесеним крилом да л’ разбити смеде
језеро слеђено, с ињем, куд се деде
летова засталих ледник блистав јасно.

Негдашњи се Лабуд сећа, али касно:
диван је,но залуд слободу он хтеде,
јер опево није крај где да проведе
век, кад мраз јалов сину чамом страсно.

Вратом стрешће белу ту смрт што је стече
простором кажњена птица ког порече,
ал’ на ужас тла што перје јој спутава.

Сабласт која на том месту сјаји, присно,
укочен у хладном сну презира спава
заоденут Лабуд, изгнан бескорисно….

 

 МЕСЕЧИНА, Пол Верлен

Пејзаж без премца, то је ваша душа
Где иду љупке маске, плешу кринке,
А сви, док звонка лаута се слуша,
К’о да су тужни испод чудне шминке.

Премда у песми сетно им трепере,
Победна љубав, живот дневног сјаја,
У срећу као да немају вере,
А песма им се с месечином спаја,

Са месечином и тужном и лепом
Од које птице сањају у борју
И водоскоци у заносу слепом
Јецају, витки, у своме мраморју.

john_everett_millais_-_ophelia_-_google_art_project
ОФЕЛИЈА, Артур Рембо
I
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају…
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
– Тајанствена песма са златних пада звезда.
II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
– Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас лудих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
– Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.