ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, писма

n

ПИСМО СЕЛИМА ВЕЗИРА

Селим везир, роб роба свечева,
слуга брата сунца свијетскога,
а посланик од све земље цара.
На знање ви, главари с владиком!
Цар од царах мене је спремио
да облазим земљу свуколику,
да уредбу видим како стоји:
да се вуци не преједу меса;
да овчица која не занесе
своје руно у грм покрај пута;
да подстрижем што је предугачко,
да одлијем ђе је препунано;
да прегледам у младежи зубе
да се ружа у трн не изгуби,
да не гине бисер у буниште;
и да раји узду попритегнем,
е је раја ка остала марва.
Па сам чуо и за ваше горе.
Породица света Пророкова
зна јунаштву праведну цијену.
Лажу људи што за лафа кажу
да се миша и најмање боји.
Хајте мени под мојим шатором,
ти, владико, и главни сердари,
само да сте цару на бјељегу,
за примити од мене дарове,
па живите као досле што сте.
Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата,
а камоли главу од купуса.
Шта би било одучити трске
да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
да к сињему мору не хитају?
Ко изиде испод дивне сјенке
Пророкова страшнога барјака,
сунце ће га спржит као муња.
Песницом се нада не растеже!
Миш у тикви – што је него сужањ?
Узду глодат – да се ломе зуби!
Небо нема без грома цијену.
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна –
добре душе, кад јој ребра пучу.
Тешко земљи куда прође војска!

ПИСМО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
Не сломи га,ал` зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
Није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
Грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне;
Крв је људска рана наопака,
На нос вам је почела скакати;
Препунисте мјешину гријеха,
Пуче колан свечевој кобили;
Леополдов храбри војвода,
Собијевски војвода савојски
Саломише демону рогове.
У ћитапу не пише једнако
За два брата једноимењака;
Пред Бечом је бурак посрнуо,
Обрнуше кола низа страну.

Не требује царство нељудима,
Нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
Дивљи вепар има а не човјек.

Кому закон лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовјеством.
Ја се сјећам што си рећи хтио!
Трагови су многи до пећине –
За горске се госте не приправља`!
У њих сада друге мисли нема
Да што остре зубе за сусједе,
Да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику;
За међеда скована сјекира.
Јошт имате земље и овацах,
Па харајте и коже гулите.
У вас стење на свакоју страну,
Зло под горим, као добро под злом.
Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претрже;
Отада смо виши пријатељи,
У главу ми памет ућерасте.