Етика и љубав

ayoungcouple

За домаћи задатак из овог предмета, ученици су спремали презентације о љубави. Поред тога што су врло креативне и садржајне, испуњене су бројним цитатима о овом осећању. Неки су преузети, неки њихови.
Инспирисали су ме да их издвојим да бих могла, кад год то пожелим, изнова да их читам.
Орасположили су ме у ове суморне дане.
Делим са вама овај документ, да покушам да орасположим и вас.
Уживајте!

Шта је љубав

 

 

„Бој на Мишару“, народна епска песма

boj-na-misaru-890x395

Прочитај песму „Бој на Мишару“, или послушај њену интерпретацију на YouTubu у извођењу Гојка Шантића, па се спреми да одговориш на следећа питања.

Ком циклусу припада ова песма? Шта знаш о Боју на Мишару? Од кога је Вук Караџић и које године забележио ову песму?

Песма припада циклусу ослобођења Србије и Црне Горе од Турака. Бој на Мишару је једна од устаничких борби коју је предводио Карађорђе. Значајан је по томе што је српска војска победила у великој мери бројнију турску војску. Вук Караџић је ову песму забележио од Филипа Вишњића 1815. године. То значи да је сам Филип био сведок многих догађаја и да су догађаји битке описани у песми у великој мери веродостојни.

Како почиње ова песма? Шта представљају гавранови у књижевности? У ком делу се они још помињу као носиоци лоших вести? По чему се ова песма разликује од других епских песама које смо радили?

vran-značenje-300x221

Песма почиње познатим стиховима: „Полећела два врана гаврана“. Ове птице су у књижевности познате као доносиоци лоших вести. Ипак, они увек објективно извештавају о догађајима и нису ни на чијој страни. Помињу се и у песми „Цар Лазар и царица Милица“, као и у песми „Смрт мајке Југовића“. Они су симбол лоших вести још у  „Библији“, „Старом завету“. Ноје је пустио гаврана да би видео да ли се вода повукла, али се он вратио, што је значило да је потоп још увек био на земљи. Ова песма се разликује од осталих које смо радили по томе што је написана из турске перспективе, што смо у ситуацији да видимо како се осећа Туркиња када њена, надмоћна војска, губи.

Каква је композиција ове песме? Из колико делова се састоји? Препознајете ли градацију у тим деловима?

Песма је написана у дијалогу, као разговор између Кулинове каде и гавранова. Композицијски се са стоји из два дела. Први део је извештај о самом боју, и завршава се градацијским стиховима:

„Рани сина, пак шаљи на војску –

Србија се умирит не може.“

Други део је извештај о самој бици и градацијски се завршава клетвом, тужбалицом и смрћу Кулинове каде.

На почетку песме, која питања поставља Кулинова када гаврановима? Шта то говори о суровости турске војске? Шта то казује о њој самом?

Кулинова када делује прилично самоуверено, јер је сигурна да ће турска војска победити. Осим победе, она помиње и најстрашније муке којима би Турци мучили своје непријатеље. Поред тога, не жали српске жене, већ им се нада као робињама. У овој песми она је описана као јако безосећајна према непријатељима, али привржена свом народу.

Какав одговор дају гавранови? Да ли сте такве одговоре очекивали с обзиром на бројност турксе војксе? Како је описана сама битка?

Овакав одговор није очекиван, јер су Турци били бројнији. Битка је описана до најситнијег детаља. Помињу се највећи српски и турски јунаци и начин на који су Срби исказали јунаштво, Турци кукавичлук, и како су на крају погинули.

Како се завршава ова песма? Зашто Кулинова када на крају умире? Имаш ли разумевања за ову жену? У којим стиховима се види мржња народног певача према Турцима?

Кулинова када куне српске јунаке, жали за својим покојницима (тужбалица и клетва) и на крају умире од жалости. Њено срце није могло да поднесе такав расплет догађаја. Очекивала је победу, а изгубила све. У рату свако је на страни своје земље, зато можемо и имати разумевања за ову жену. Оно што не можемо да опростимо је њена саможивост и уживање у начину на који су Турци мучили Србе. Мржња народног певача према Турцима се види у стиховима:

„Баш у Вакуп, проклету паланку“ и

„Већ и она црче од жалости“.

Паланка је проклета, јер је турска, а када не умире, као људско биће, већ она „црче“, као да се ради о животињи.

Који стихови би, по твом мишљењу, били поента ове песме?

„Рани сина, пак шаљи на војску –

Србија се умирит не може.“

 

 

Анализа народне бајке „Златна јабука и девет пауница“

Zlatna-jabuka-i-devet-paunica

Са бајком „Златна јабука и девет пауница“ се не сусрећете први пут. Њеној анализи приступили сте још у основној школи. Сада ћемо се присетити неких појединости које су вам остале у сећању, и ваше знање надоградити новим информацијама.

Пре саме анализе, бајку још једном прочитајте.

Затим покушајте да одговорите на постављена питања. На питања ћете одговорити у Ворду, и послати на имејл: glosiel@gmail.com до петка.

Ваши радови ће бити прегледани до понедељка и по потреби попуњена тачним одговорима.

Срећно!maxresdefault

Питања за анализу

  1. Бајке се обично лако препознају међу свим књижевним врстама. Наведи неколико одлика бајки.
  2. Које бајке сте радили у основној школи? Шта им је заједничко?
  3. Издвој фантастичне елементе из бајке „Златна јабука и девет пауница“.
  4. Шта се све понавља по три пута у овој бајци?
  5. Које животиње-помоћнике царев син налази на свом путу до паунице?
  6. У овој бајци царев син има више супарника/противника. Наведи их.
  7. Због чега противници желе да спрече царевог сина да дође до своје паунице? Наведи њихове разлоге.
  8. У којим ситуацијама се види племенитост, неустрашивост и радозналост најмлађег царевог сина?
  9. Све бајке имају срећан крај. Размисли да ли је то случај и са наведеном бајком?
  10. Који део из ове бајке ти је био посебно занимљив. Наведи разлоге.

Наставни лист СУМЊИВО ЛИЦЕ, Бранислав Нушић

Одлике драме као књижевног рода

 

„Сумњиво лице“

Бранислав Нушић

О делу

1.

Књижевни род:_________________________,

Књижевна врста:________________________,

Књижевна подврста:__________________________________.

Епоха: _______________________________________,

Дело је написано ______________ или ________________ године, а први пут изведено на сцени ______________________. Прошло је толико година од настанка до писања дела из _____________________________ разлога. У делу се више пута помиње реч ____________________________, а јавно се критикује __________________________. Таква оштра критика једног друштва назива се ______________________________.

Комедија нарави је _____________________________________________________________

_______________________________________________________________________________

Дело је настало под јаким утицајем руског писца ____________________________, посебно његовог дела ________________________.  Зато је Нушић у свом оригиналном рукопису уместо ___________________________________________ написао ______________________________.

Одлике драме

  1. Шта карактерише драму као књижевни род? ________________________________________

_________________________________________________________________________________

  1. Лица у овом делу су:_____________________________________________________________
  2. Дело је подељено на __________________________________, а они на ________________________. Чин се завршава када _______________________________

__________________________________________________________________________________Појава настаје када ________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

  1. Ово дело јесте комедија __________________. Поред ње, постоје и ____________________ ______________и ____________________________________.
  2. Етапе у развоју драмске радње:

____________________________     ___________________________________________________

____________________________     ___________________________________________________

____________________________    ____________________________________________________

____________________________    ____________________________________________________

___________________________      __________________________________________________

6.

ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади држећи једно писамце).

АНЂА (долази из леве собе): Што си ме звао?

 ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши!

 АНЂА: Ала лепо мирише!

 ЈЕРОТИЈЕ: Нашта?

АНЂА (досећа се): Чекај!… Мирише на проминцле.

У приказаном одломку користи се __________________________ као начин казивања. Поред њега, у драми се јавља и _______________________________.

Текст у загради који служи који се не изговара, већ служи као објашњење радње назива се ________________________________.

  1. Шта је монолог? _________________________________________________________________
  2. Шта је унутрашњи монолог? ______________________________________________________
  3. У овом делу су се критикује нарав читавог друштва. Како је приказано српско друштво у Нушићевој комедији? Како изгледају општинске канцеларије? Како се понашају људи на власти? Какви односи владају у породици? Која би била порука овог дела?

 

 

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

БЕСЕДЕ ШАЈКАШИМА О ПОТРЕБИ УЧЕЊА И ПОХАЂАЊА ШКОЛЕ „Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена – жива је то ваша у маторству палица!… Како се сами нис…

Извор: ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

gavril-stefanovic-venclovic1

БЕСЕДЕ ШАЈКАШИМА
О ПОТРЕБИ УЧЕЊА И ПОХАЂАЊА ШКОЛЕ
„Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена – жива је то ваша у маторству палица!…
Како се сами нисмо измала божију путу учили, тако и сад деце ваше на учењу нејма ни мушко ни женско, него се по сокаци бију и псују, ка и оци што су им чинили. Исто толико боји му се мати да не би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи – таки му уклопи комад у руке. А није да га умије, обуче и очешља, пак за много да га учи… пак да га тера у школу учити се. Ако ли већ није за школу, таки посао који у руке, и запретити и избити, нек се измаечка учи пословати, да допосле не узбуде из њега зао човек и нерадилац. Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинећи, из постеље виче има ли што да пије и једе, и још устајући виче и псује се…
Верујемо да се је време обрнуло и стражње су настале године зле и опаке. Обрнули су се људи и изопачили се, те су стражњи постали од божије милости! Уклонили су се од добра на зло. Од божијега закона на безакоње, од братске лепе љубави на мрзост и ненавидност. А време свако са својим завичајем долази и пролази, како је и сад ово лето прошло…“

ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Велики се то ђаво,
као црни биво у срцу гнезди.
ево сам то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
и који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни друге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

ПОХОД НА МЈЕСЕЦ, Бранко Ћопић

Поход на Мјесец

.

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.

“Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине.”

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог ђеда:

“Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види.”

Ихи, почело је! Кад он већ ђеда смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.

Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.

“Чекај ти само, отићи ће стари Петрак”, пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима ођедном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине!

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца.

Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде:

“Можда бих га некако могао дохватити?!”

Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:

“Хајдемо!”

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног ђеда:

“Баја, куда ћеш?”

Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! о тврду ледину.

Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може.

Дође тако једном на ред и мјесец.

Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само ђед и Петрак. Ђед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец.

“Ђеде, би ли се мјесец могао дохватити грабљама?” – изненада се огласих ја.

“Хех, шта њему паде на ум!” дочека ђед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. “Хоће да докучи мјесец.”

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.

“Па нека, има ђечак право.”

“Шта има право?”

“Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.”

“Ма шта тице, шта… Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.”

“Јок, побратиме”  тмурно дочека старац. “Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за… не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој… “

“Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука.”

“Е, Раде, Раде .. ако је за нас двојицу касно, није за овога ђечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.”

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се ђеду, сједећивом и зачуђеном.

“Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе.”

Ђед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли.

Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу.
Из низине, од малене тужне ђедове ватре, ођекне повик:

“Ехеј, будале, враћајте се!”

Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом:

“Умукни, ти доље, кењац један.”

Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање:

“Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!”

“У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи”, враћа му самарџија.

Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним ђедом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:

“Ево га?”

“Аха, видиш ли?”

Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.

“Аха, утече ли, је ли!” побједоносно кличе старац. “Препао се грабаља, а, лоло једна.”

Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:

“Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу ђечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом.”

Хм, нема?! … Па заиста нема таквог ђечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја …

“Делија наша”, додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.

“Паметна ђедова глава!”

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно… Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој ђед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овђе, на овој опасној граници гђе се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

Па ипак … ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, ђечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.

“Ðеде Петраче…” — заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену ђечју тугу, спремно надовезује:

“Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.”

Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара ђедова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.

“Хе, хе, ипак нас чека стара парипина” раколи се Петрак. “Не отписују се тако лако оваке двије делије.”

“Ево их, враћају се будалаши!” дочекао нас је ђед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. “Шта је, дохватисте ли мјесец?”

“То тебе не буди брига” отреса се самарџија. “Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.”

Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу ђедовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак ђедове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.

Ђед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Ђед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с ђедом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.

Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гђе им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно… Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи:

“Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и ђели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао.”

Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби.

“Оде да спава” — примијети Петрак.

Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене ђедове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.

Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из ђетињства:

“Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?”

. . .

ДЕРВИШ И СМРТ

 

cold toys children lonely selective coloring nostalgia sadness grief 3888x2592 wallpaper_www.wallpapername.com_41

Припрема за писмени задатак (питања за анализу лика Ахмеда Нурудина):

Име ми је Ахмед Нурудин. Ко сам ја? Какав бих желео да будем? Шта други очекују од мене? Шта ја очекујем од себе? Могу ли учинити то што морам? 

Зашто имам потребу да пишем? Зашто та потреба повремено слаби? Шта ме је узнемирило?

Зашто ми је Хасан толико потребан? Јесам ли тужан? Јесам ли као дервиш био срећан? Јесам ли икада био срећан?

Чега се толико бојим? Зашто сам почео да мрзим? Због чега се светим?

Јесам ли сам на овом свету? Да ли је сваки човек сам, или постоје невидљиве споне које нас повезују са другима?

Шта ме повезује са Јусуфом? Да ли га мрзим? Јесам ли га икада волео?

Да ли је за мене живот који сам изабрао?

Поручио бих (оцу, брату, Јусуфу, Хасану, Хасанопвој сестри, жени коју сма волео, Али-хоџи, хаџи-Синанудину, Алији, сину, животу, вери, смрти).

Да ли сам издао свој животни сан? Јесам ли убио себе још за живота? Јесам ли икада сањао?

Имам ли времена за још једну (а можда и једину) жељу? Јесам ли закаснио? Верујем ли још увек у златну птицу?