„Госпа Нола“

ГОСПА НОЛА
ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

Пред вама се налазе цитати из приповетке Госпа Нола, које можете искористити за анализу лика главне јунакиње.

Aleksandar Andjic foto@vreme.com
1. „То је та швапска црква и и онај ђаволски жупник! Сто Круница и Марија, а сунце Господње не види… О, Боже, опрости и мени маторој грех. Храним тело, а не питам за душу.“
2. „Строга, озбиљна, поштена, као човек.“… „Мушкарац! Тек јој смрт привеза женску капу!“
3. „Мати је то била, света мати!“
4. „ Јачи део живота госпа-Нолиног био је живот удовице. Она није ни десетак година провела са мужем, и у обичним приликама је ретко носила мужевљево име. Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећање на гос-Тошу.“
5. „Ципеле, праве војничке цокуле… Хаљина, једно те исто… Сива сукња, нека блуза, од истог сивог штофа капут до колена… а кроз ту преку, ако је ветар продевена марама од вунице, да греје крста. Коса црна, зализана, у тврду пунђу стиснута. На глави шеширић, ни мушки ни женски, сив и он, ни за украс ни за заштиту…“
6. „Просјацима пред црквом, колико их год има, удели. Наравно, скреше оштру реч коме треба, али удели. Боже прости, тао је и с поповима радила. Цркву воли, попове не воли, и зачас им добаци неки прекор, али цркву гледа и поклања јој обема рукама.“
7. „Галама, све док се она не приближи. Чим стане пред нас, све ћути и свака распра је проста.“… „И истина се говорила, и све се разјашњавало.“
8. Госпа Нола заиста није цицијашила, али није одобравала пиће.“… Али, ако није пила, добро је јела. Оним јаким, здравим зубима, огули батак одједном, и некако са задовољством пусти кост да звекне у тањиру. Воду пије из бокалчета, мало мањег него што некима стоји на умиваонику.“
9. „После ручка никада није спавала… Игра домине, чита новине, или неку стару књигу, зто је значило књигу причаили песама из њеног родног краја. Па остави свем затвори очи и певуши… кад почне да певуши, можеш доћи и викати да кућа гори, она не чује и не одговара.“
10. „Отац се кисело радовао: женско и ружно дете.“
11. „Милица се доста оболестила после порођаја. Тиштила је и њу ружна девојчица… ‘Еј, Бошко, куд јој брат не остаде жив’“
12. „Бошко, међутим, одједаред окренуо нову страну. Заволео девојчицу, и подсећа жену на неке слатке речи малог покојног њиховог синчића.“ Чинило му се да он жив у телу Нолином.
13. „Нола поста редак човек, истакоше се јасно ванредне црте катактера: истинољубивост, правост, озбиљност и човекољубље.“
14. „Споразумели бисте се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер ви сте овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме.“
15. „Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете.“
16. „Паланка је вечна форма људског друштва, вечна и свуда присутна.“ Паланка је касно сазнала да су се Петар и Швабица разишли, а он верио другом. И није им било занимљиво, јер „скандал и новост морају бити врући.“
17. „Само се госпа Нола не мења“,
18. Госпа Нола „се скаменила, избезумљена, како је после говорила – канда и не толико од страха колико од онога што човек може да буде и да ради.“
19. „Волим децу, волим младост. Никад млада нисам била, никад своје деце нећу имати!“
20. „Нола, још у послушности болесника, ћути, облачи се, и помало јој чак и мило што што сви кажу да јој такав крој добро стоји…Нехотице се гледа у огледалу. Болест ју је разнежила према себи. ‘Гле чуда! Само неко време што нисам радила, и мало се понеговала, па колико разлика. Друга жена!’“… „Она виде себе одједаред у плавој хаљини са чипкама, у финим ципелама…“ „Неколико дана, па и ноћи, трајало је то фантазирање.“ … „Скочи из постеље здрава и тачно она.“
21. Да ли би ти, Јосо, могао да добро ошинеш те коње, и да окренеш сасвим другим путем, некуда тамо где сам се ја родила и одрасла?“
22. „Ја га и волим и не волим, али шта ћеш, кад њега воли Бог.“
23. „Нису могли д а се сложе. И највећи сам кривац ја, по томе што сам много желела честитог доктора Мирка Јулици за мужа, и себи за сина. Погрешила сам много, али у доброј намери. Шта ћете, нису све памети ни у једној глави, па ни у мојој. Сад ми остаје да оправим што сам окварила.“
24. „Ето, и ја сам издржала, ја која сам главни кривац. Премда, ожиљак ми је остао, господине докторе, и ја мислим да се види“. „И видео се. Некако се смањила госпа Нола; маер право се држи; смежурила се и повила као маторо дрво кад пресенети. Није волела свог зета никако.“
25. „Већ од разлаза са доктором Мирком почело ју је мучити питање ко је крив за Јуличину телесну слабост и за њену природу.“ Осећала је кривицу…
26. „У кући, Шваба је напредан, а моја вера кривуда…“
27. „Никакву радост ми не да Бог, не даду ни људи.“
28. „Човек, а не жена. Ал’ опет, кад боље простудирасш, жена“… „боља од свих колико вас је ту Бог или ђаво дао. Ниједно дете није родила, а кад умре, ићи ће јој за сандуком фамилија, оха-а, синови, кћери унуци.“
29. „Тек скочи, па све је прошло. Треба радити, посао глеадти. Сажаљење ју је нарочито раздраживало… ‘„Не кукајте! Не олајавајте друге да би мене утешили! Не правите јалов инат! Пустите ме да живим док сам жива!“ Тако је једаред бацила бомбу усред „јаузана“, и варошица је то дуго препричавала.“
30. „Неугледан, кржљав какав је увек био. И душеван и умиљат какав је увек био. И једноставан, као госпа Нола. Прошао је кроз целу варош носећи зембиљ, и у њему ваздан травака по које је ишао у оближње немачко село с једним другом. ‘То је мелем за главу, Нено. Ево један готов за превијање, а научили су ме у селу како се спрема. Ја сам све записао за вас, читко и лепо… А овде, донео сам вам и мој задатак, за који сам био похваљен. Професор ми је, гледајте, словима исписао најбољу класу.’“
31. „Али зато вам је, госпођо, други питомац, Шваба, без мане.“ „Куд ми баш сад мећете пред нос Швабу!“… „Знам да ће бити човек, и нека буде, зато сам га и узела. Али нећу да буде бољи од нашег детета! Не дам!“ „Погледајте их кад заједно иду. Лука, као да га костима храним: није порастао ни појачао од дванаесте године.“ „Ако Срба морадне напоље, и он ће! Него ћу, ваљда, истерати наше дете, а Швабу метнути на његово место!“ „Сутрадан, као да јуче ништа није говорила, госпа Нола позва Швабу у своју собу, да с њим поразговара о томе шта ће учити даље, и где би највише волео да се школује.“
32. „А, ти врло лечпо изгледаш. Сигурно си пун пара. Тамо код твоје старамајке свраћа Господ Сваот, па вам је свима добро… Е, лепо, лепо, да си жив и здрав. А тата ће твој, ево скоро липсати. И треба!“
33. „Грехота је да кажем, али сад ми тек јесте рођена сестра и погинућу за њу.“
34. „Немаш среће за удају, и остави се удаје, па да те сами бели голуб запроси. Имаш дете, предај се њему. Ништа лепше и слађе за жену него дизати дете и бити мајка.“
35. „Он није више у гробници сам; али нема више никога да запали кандило ни Јулици, ни њеном трећем мужу.“
36. „Могло би се са мало претераности рећи да је и оно некадашње гробље у гробу, јер се и гробље мења.“
37. „Шта ми је требало да се везујем за туђу децу, за бели свет, и шта ми је требало да ме сад боли растанак од Луке…“
38. „Осећам да ћу остати сама, и бојим се самоће.“
39. „Ја вам се дивим… Ја ћу српску жену запамтити… ја ћу јунака запамтити.“
40. „Знам да би вратио, познајем те. Али нећеш враћати ништа. Још си мој и на мојој бризи…“
41. „Чуј, хтедох ти још рећи да одеш на гроб човеку који те и сад помаже… Ја сам само његов књиговођа.“
42. „Али, ако те ја нисам могла доста волети, волео те је Бог, и то је доста…“
43. „Али, хвала му за све; да њега није било у овој паланчици, ја бих утекла давно…“
44. „Свеједно, она има макар страст. Свако нешто има. А шта имам ја, и шта сам имала ја?“
45. „Мој научни рад одлучио је моју судбину. Ја ћу остати у Немачкој, примити поданство. Управо, ја јесам немачки поданик одувек, јер је то био мој отац, сиромах стари, кога сте ви толико задужили… Али, где год био, вас заборавити нећу“ … „Будите задовољни, човека сте створили, а то је више него да сте га родили.“
46. „Човека сте створили. Али, где је тај човек?“
47. „Јулица и Срба се венчали. Без параде и чашћења. Паланка је поштедела госпа-Нолу од стрелица; а није много ни занимљива млада која по трећи пут отпочиње исто.“ … „Додуше, улови и Срба том приликом салаш.“
48. „Разлика у годинама велика, разлика у лудости никаква.“
49. „Кофер један, и корпица једна, готов је стајао пртљаг госпа-Ноле Лазарићке. Тачно онакав са каквим је накада дошла била.“
50. „Госпа-Ноли није било суђено да види свој крај. И при трећем покушају Бог је друкчије одредио.“
51. „На столу су нашли писамце, тек почето, започето сигурно кад је госпа Нола осетила да јој је много тешко и да ће пут можда окренути ка паланачком гробљу.“

Исидора: „Не питате по коју цену? Да сам имала обичну, нормалну људску срећу, да сам имала породицу, дете неко даровито, шармантно дете, посветила бих се њему. Можда бих кришом плакала, уздисала за овим, оваквим животом? Али, овако…“