ПОХОД НА МЈЕСЕЦ, Бранко Ћопић

Поход на Мјесец

.

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.

“Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине.”

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог ђеда:

“Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види.”

Ихи, почело је! Кад он већ ђеда смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.

Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.

“Чекај ти само, отићи ће стари Петрак”, пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима ођедном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине!

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца.

Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде:

“Можда бих га некако могао дохватити?!”

Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:

“Хајдемо!”

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног ђеда:

“Баја, куда ћеш?”

Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! о тврду ледину.

Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може.

Дође тако једном на ред и мјесец.

Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само ђед и Петрак. Ђед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец.

“Ђеде, би ли се мјесец могао дохватити грабљама?” – изненада се огласих ја.

“Хех, шта њему паде на ум!” дочека ђед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. “Хоће да докучи мјесец.”

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.

“Па нека, има ђечак право.”

“Шта има право?”

“Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.”

“Ма шта тице, шта… Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.”

“Јок, побратиме”  тмурно дочека старац. “Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за… не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој… “

“Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука.”

“Е, Раде, Раде .. ако је за нас двојицу касно, није за овога ђечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.”

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се ђеду, сједећивом и зачуђеном.

“Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе.”

Ђед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли.

Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу.
Из низине, од малене тужне ђедове ватре, ођекне повик:

“Ехеј, будале, враћајте се!”

Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом:

“Умукни, ти доље, кењац један.”

Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање:

“Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!”

“У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи”, враћа му самарџија.

Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним ђедом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:

“Ево га?”

“Аха, видиш ли?”

Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.

“Аха, утече ли, је ли!” побједоносно кличе старац. “Препао се грабаља, а, лоло једна.”

Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:

“Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу ђечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом.”

Хм, нема?! … Па заиста нема таквог ђечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја …

“Делија наша”, додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.

“Паметна ђедова глава!”

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно… Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој ђед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овђе, на овој опасној граници гђе се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

Па ипак … ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, ђечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.

“Ðеде Петраче…” — заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену ђечју тугу, спремно надовезује:

“Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.”

Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара ђедова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.

“Хе, хе, ипак нас чека стара парипина” раколи се Петрак. “Не отписују се тако лако оваке двије делије.”

“Ево их, враћају се будалаши!” дочекао нас је ђед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. “Шта је, дохватисте ли мјесец?”

“То тебе не буди брига” отреса се самарџија. “Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.”

Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу ђедовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак ђедове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.

Ђед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Ђед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с ђедом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.

Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гђе им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно… Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи:

“Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и ђели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао.”

Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби.

“Оде да спава” — примијети Петрак.

Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене ђедове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.

Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из ђетињства:

“Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?”

. . .

ОЊЕГИНОВО ПИСМО ТАТЈАНИ

Знам, разјашњење тужне тајне
Дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
Изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? С каквом жељом кобном
Отворићу вам срце своје?
Каквом се сад весељу злобном
Повода дати писмо моје.

images

Када ја у вашем срцу чедном
Нежности искру спазих једном.
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
Слободу празну нисам хтео
Да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило…
Несрећни Ленски тад је пао…

Од свега што је срцу мило
Срце сам тада отргао;
Невезан ничим, ја сам затим
Мислио да слобода може
Да надокнади срећу: Боже!
Како погреших, како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим.
Да сваки осмех, поглед хватам
На вашем лицу и да патим,
Ваш глас да слушам и да схватам
Свом душом својом ваше чари
И савршенства од свих већа.
Да премирем крај вас у ствари,
И да се гасим… то је срећа!

А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
Сваки је час живота мога
Драгоцен, а ја залуд губим
Већ ионако тешке дане
Судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
Ал’ да бих био жив, у свести,
Ја сваког јутра морам знати
Да ћу вас током дана срести…

imanges

Бојим се да се плаше
Од моје молбе очи ваше
К’о од лукавства које кујем…
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
Љубавном жеђи бити морен,
У мом срцу које воли
Гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
Са сузама и болом слијем
Сву љубав, молбе, све што кријем;
И све што још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
И реч и поглед ја оружам.
Говорим с вама о неважном
И весео вам осмех пружам!…
Да противим себи, страсти,
Више у моћи није мојој.
Реших: у вашој ја сам власти
И предајем се судби својој.

b0504b40-e638-4e96-8766-6e646721e711

ПОД КОЖОМ, поезија писана душом

 

Енергија сфера, лишена свега материјалног, пролазног, чулног, оплемењена вечним и непролазним, шапуће кроз поре, кроз удах, кроз будни сан песму о души. Једну једину. Једину истиниту. Одавно нисам била заробљена поезијом, као што сам овом, која ослобађа Биће и води га тамо где вода брише / заборав. Где се пламен / не гаси, тамо где вечност почиње.

Збирка песама Под кожом Ирене Милетић је за одабране, за оне који могу чути шапат душе у сновима.

10482747_937119039649794_3875675858809423264_n

Из збирке

ШАПАТ

Кожом осећам

мирис,

и приљубљујем ухо

на сан,

у коме твој глас

шапуће.

Љубав.

УЂИ У МОЈУ ЗЕМЉУ

Буди крадљивац снова

и уђи у моју

земљу,

да схватиш,

зашто ветрови

никада

не спавају,

а обале крију

воду

од Месеца.

РУКЕ

Ноћас ме руке,

давном молитвом

саздане,

воде,

пределима

где граница нема.

Или их ја

не видим.

Где ветрови,

страствено,

светкују експлозију

мириса,

цветова раскошних,

које не видех,

никада.

Где вода брише

заборав.

Где се пламен

не гаси.

Где боје грле

небо.

Где песма извире,

и никад

не нестаје,

чувајући

ову ноћ,

и руке.

Твоје.

ПОД КОЖОМ

Не нестај

у замкама свести,

путем без починка

и праскозорја.

Одавно је

сазвежђе

довршило сјај,

под кожом.

Љубави.

Моја.

ЗЕМЉА

Немој никада покривати

моје небо

црним плаштом

неспокоја –

угушићеш Истину.

Немој ледити

ватру

узмицањем

пред сјајем –

обезглавићеш Љубав.

Немој рањавати

цвет

издајом –

убићеш Лепоту.

Постаћу

тврда земља,

јалова,

и знаћеш.

Да одлазим.

Fairy-fantasy-30995332-550-529

ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ

maxresdefault1

Пишем Вам – шта бих знала боље?
И шта Вам више могу рећи?
Сад зависи од Ваше воље
презрење Ваше да л’ ћу стећи.
Ал’ ако Вас мој удес худи
бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
и за срамоту мојих јада
не бисте знали Ви ни сада,
бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
и да ћу ма и ретко моћи
у селу да Вас видим нашем,
да се веселим гласу Вашем.
Да вам што кажем, па да затим
о истом мислим и да памтим
дане и ноћи дуге сама
док не дођете опет к нама.
Ал’ особењак Ви сте, знамо,
тешка Вам је сеоска чама.
А ми, ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради Вама.

images

Што дођосте у насе село?
У степу, где мој живот траје,
ја не бих срела Вас зацело
и не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
можда бих једном ( ко ће знати? ),
по срцу нашла друга варна
и била бих му жена смерна,
а својој деци добра мати.

Други!
Ал’ не, ја ником не бих
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио.
Твој поглед ме је свуд прогањ’о,
у души давно глас одзвањ’о…
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушо, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!
Ја Тебе често слушах сама;
говорио си са мном једном
кад просјаку помагах бедном
и када блажих молитвама,
буру и јад у срцу чедном.
Зар ти и оног трена,
О привиђење моје драго,
Промако кроз ноћ као сена,
над узглавље се моје саго
и шапнуо ми речи наде.
Љубави пуне и искрене?
Ко си Ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње сто ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости Твојој дајем себе,
пред Тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…
Замисли: ја сам овде сама
и никог нема да ме схвати;
Сустајем и мој ум се слама,
а немо моје срце пати.
Чека ме; наде глас у мени
бар погледом оживи једним,
или из тешког сна ме прени
прекором горким и праведним!

Заврших! Да прочитам, стрепим…
Од стида немам више даха…
Ал’ Ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…

imannnges imhages