СВЕТИ САВА ПОМАЖЕ СИРОМАШНОЈ ПОРОДИЦИ

Драге колеге,

Пред вама се налази текст који можете искористити за приредбу о Светом Сави. Текст сам написала на основу народног предања о светитељу, а претпостављам да ћете у њему препознати већи део усменог предања „Свети Сава и богати Гаван“. Уз одговарајуће реквизите и костиме, овај краћи драмски текст ће сигурно оставити велики утисак на публику.

IMG_9642

Свети Сава помаже сиромашној породици

 

ЛИЦА:

НАРАТОР

МИТАР

СТАНА

СВЕТИ САВА (ПРЕРУШЕН У ПРОСЈАКА)

НАРАТОР: Свети Сава је родоначелник српске књижевности, утемељитељ српске цркве и први српски просветитељ. Поред тога, био је и велики човекољубац и заштитник сиромашних. О њему је створен култ из којег ће настати многе легенде и разна предања у којима се он јавља као онај који чини чуда и велика дела. У многим предањима је приказан као велики мудрац и заштитник: кажњава варалице, похлепнике и лажљивце, а награђује убоге и сиромашне. Он је свемоћан и има моћ преображавања: час је калуђер, час пастир или просјак, само да би се што више приближио људима и да би их лакше искушао.

Сиротињска кућа. У соби је жена. Беба спава у колевци. Жена струже кору од цера, да би од ње направила погачу.

СТАНА: Ех, сиротињо! У зао час си нас погодила! Сада, кад почиње зима, да останемо без коре хлеба! (Скреће поглед ка колевци у којој спава дете. Уздахне дубоко и наставља са радом.)

МИТАР: (Улази у собу. Храмље. Хода уз помоћ штапа. Руке му се тресу. Носи дрва за огрев и оставља поред огњишта. Дрхти од зиме и говори):

Богами, хладно је! Снег веје и веје! Нема више лепог времена. Што је било, било је! Шта смо урадили, урадили смо!

IMG_9646

(СТАНА струже кору, од ње меси погачу и забринуто врти главом. Поред тога, Стана може да преде или плете.).

МИТАР: Само да не потраје дуго, као лани! Тад смо били сами и некако смо преживели, снашли се… трпели… али сада… (прилази колевци) сада имамо принову, сина, божји благослов… Бог нам је, после толико времена дао сина, само да нам га сада не узме к себи…

СТАНА: (Уплаше  је његове речи, брзо му прилази): Шта то говориш, Митре! Не призивај несрећу! Наш Вук је јак, биће он добро, биће велики и снажан младић! Та ја га сваког дана гледам, видим да је снажнији него пре, да расте, да није болешљив, да… (глас јој све више дрхти, и она почиње да плаче)…

(МИТАР је грли погнуте главе)

СТАНА: Опрости…

МИТАР: Опрости ти мени, Стано. Опрости што сам болестан, што не могу да ходам и радим као остали људи! Што не могу да обезбедим довољно дрва за зиму, брашна за погачу! Што ме издају и руке и ноге, што полако пропадам!!! Опрости ми што… (узнемирио се, седа на столицу и крије лице рукама)

СТАНА: (уплашено га посматра. Брише сузе и прилази му да га теши): Немам шта да ти опростим, Митре! И немаш за чим да тугујеш! Како ми, тако ће и наш син! Издржаћемо, видећеш! Та ја се сваког дана молим Богу и нашем заштитнику, Светом Сави. Нису нас они заборавили.

IMG_9653

 

Неко куца на вратима.

 

СТАНА: Ко ли је то у ово доба? (прилази вратима)

МИТАР: Можда је мој брат! А знао сам ја да нас он није заборавио! Сигурно није могао да долази, па… Није имао времена ни он!

(Стана отвара врата и улази Свети Сава обучен у просјака)

СВЕТИ САВА: Помаже Бог, добри људи!

СТАНА И МИТАР:  Бог ти помогао, странче!

DSCN1878

СВЕТИ САВА: Примате ли у свој дом једног путника, бескућника, да се мало угреје?

МИТАР: Примамо, уђи, странче!

СТАНА: (Прилази, узима му штап и помаже да седне) Седи да се мало угрејеш. Опака је зима напољу, зар не?

СВЕТИ САВА:  Зима, зима, али… Док је Бога и божјих људи, свако доба може бити пролеће!

МИТАР: Јеси ли се на дуг пут намерио, странче? Куда путујеш?

СВЕТИ САВА: дуг је мој пут, добри човече, колико цела земља Србија! Само је стаза још неутабана. Прошао сам кроз многа села, и многи су ме овако примили и угостили… Добри смо људи, побожни, зато мене сунце греје и усред зиме!

(Стана му је помогла да седне, и враћа се да меси погачу. Ставља је под сач).

МИТАР: Нису сви тако добри, странче. Има и безбожника, варалица! Чак и најрођенији може да те изда и остави да умреш од глади!

СВЕТИ САВА: (Пажљиво га посматра, и онда пар тренутака врти главом): Како ко чини, тако ће му  Бог и вратити! Како ви живите?

МИТАР: Ех, мој брате, како живимо! Видиш и сам! Шта црње и жалосније може бити! Брат се одселио, узео сву очевину, и сад живи у изобиљу! Сам, без жене и порода! А ми… Ево има година дана како су руке и ноге почеле да ми пропадају, па не могу да радим као остали људи! Од сиротиње живимо! Гледамо да нам ко удели! Ова моја жена иде у надницу, ради код богатих за мало брашна… А сад имамо и принову, он мали, слаб, болешљив, ко зна да ли ће дочекати пролеће…

СТАНА: (За то време је ставила погачу под сач. Кад чује мужевљеве речи, уплаши се и почне да плаче. Кад се сети да имају госта, стресе се и почне да се говори): Странче, а чиме да те угостимо? Можемо ти понудити топлу собу, али за вечеру само ову погачу од цера…

СВЕТИ САВА: Ма, мени се чини да је то права погача под сачем!

СТАНА: (уплашено, неповерљиво) Како, па зар… (збуњено гледа у мужа, не зна како да се понаша).

(СВЕТИ САВА штапом помери погачу и указа се погача, никад боља).

DSCN1885

СТАНА: (зачуђена, збуњена и срећна): Погача! Откуд сада права погача!? (Узима је, ломи комаде и сваком да по један).

МИТАР: (жени) Море, или је светац или ђаво! Како то да се погача сама створил?!

СВЕТИ САВА: (за то време прилази колевци, узима дете и говори му): Нека си благословено, дете! Нека те чувају родитељи и добри Бог! Здрав и снажан ћеш бити, то ти је од Бога дато, али ти срећу могу дати само твоји родитељи ако те зарана науче да радиш, штедиш, да не лажеш, не крадеш, да поштујеш старије и Бога! (окреће се родитељима): Мени је сада време путовати. Хвала вам на вечери и што сте ме примили да се угрејем.

(Стана, и даље збуњена, додаје му штап)

СВЕТИ САВА: А ти, Митре, (у том тренутку се муж и жена зачуђено погледају, јер се чуде откуд он зна Митрово име) устани и ради, као здрав човек! Млад си, снажан, а данас ти је Бог и здравље вратио, јер је видео да си добар човек! (Прилази вратима и покаже на стари ћуп који стоји поред прага): Бога ми, мени се чини да у овом ћупу нешто има! (Излази. Стана и Митар га зачуђено гледају).

МИТАР: Хвала теби на благослову и погачи, странче!

СТАНА: (Даје му комад погаче): Ево, да ти се нађе!

(Свети Сава одлази)

МИТАР: Бога ми, или је светац или ђаво! (Устаје, и даље збуњен због чудног понашања просјака. Осети да се лако креће, да му руке и ноге не дрхте и не боле га. Исправи се и почне да хода): Погледај, Стано, погледај! Та ја сам здрав! Могу да ходам!

СТАНА: (узбуђено) Боже, хвала ти! Па то је светац у нашој кући био! (Грли мужа, онда се сети нечег и брзо прилази колевци. Узима дете): Погледај, погледај како је весео и румен! (Пипа му чело): Није више врућ, нема врућицу, здрав је, Митре, здрав!

МИТАР: (весео дотрчи до ње и детета, посматра дете, радосно): Куд ћеш веће среће од ове!!!

(Истрчи да пронађе свеца. Убрзо се враћа): Нема га нигде! Отишао је! (Када је прешао преко прага, сети се ћупа који стоји поред. Узима га, и у њему пронађе дукате): Погледај, дукати!

СТАНА: (весела, са дететом у наручју): Бог нам је помогао, Митре! Бог и Свети Сава!

IMG_9651

Стана и Митар су и даље на сцени, радују се и грле дете. На сцену уђе наратор и обрати се публици.

НАРАТОР: Од тог дана се ова породица ослободи сиромаштва! Митар је накуповао земљу, радио, саградио дућане и постао цењени трговац. Синови његови, Вук и Марко, здрави и снажни момци, наследили су га у послу. А његов брат… Он је своје имање прокоцкао, и на крају дошао код Митра, да га он издржава… Како је био доброг срца, Митар га није отерао. А Свети Сава и Бог су му благословили дом!

IMG_9656

ДЕРВИШ И СМРТ

ДЕРВИШ И СМРТ
МЕША СЕЛИМОВИЋ

aed9a332b681

Драги ученици, пред вама се налазе цитати из романа Дервиш и смрт, помоћу којих ћете лакше анализирати сложени психолошки портрет главног јунака.

ПСИХОЛОШКИ ПОРТРЕТ АХМЕДА НУРУДИНА

1. -Неће ме ухватити.
Рекао је то с таквом сигурношћу, да ми се смучило. Осјетио сам поново ону узнемиреност због његове самоувјерености, и покајао сам се што сма му понудио склониште.
2. Покушавао сам да њиме ријешим себе.
3. Али, ако бих га спасао, то би била моја коначна одлука: био бих на другој страни, дигао бих се против некога и против себе досадашњег, невјеран своме миру.
4. –Не можеш да ме убијеш. Нико не може да ме убије.
-Прецјењујеш своје снаге.
-Не прецјењујем ја, већ ти.
5. Није био онај од синоћ. Знао сам то и прије него што сам га видео.
6. Упао је у мој живот у часу слабости, и био узрок и свједок издаје, краткотрајне али стварне. Зато сам желио да буде убица, све би тада било лакше.
7. Такви људи много знају, више него ми који клецамо од наученог правила од страха од гријеха, од навике до стрепње пред увјек могућом кривицом.
8. Не знам ништа изван оног што су хтјели да ме науче. Учили су ме да слушам, да трпим, да живим за вјеру.
9. …пореметили су ме, суочили са животом изван моје праве путање, натрјерали ме да се одређујем. Шта сам ја сад?
10. Страх се настанио у мени, Исхаче, страх и збуњеност, ни корак више не смијем да учиним ни на једну страну, изгубићу се и пропасти.
11. –Изгледа да сам те повриједио, а нисам то хтио. Мислио сам да знаш више о свијету и људима, много више. Требало је друкчије да разговарам с тобом.
-Како си друкчије могао да разговараш?
-Не знам. Као са дјететом.
12. У ствари, реда се мало и плаши, ред је коначност, тврди закон, умањивање броја могућих животних облика, лажно увјерење да владамо животом, а живот се све више отима, све нам више измиче што га више стежемо.
13. Некад је био што и ја, или сличан мени. Нешто се десило, некад, једном, зато је измијенио свој животни пут, и себе.
Зажелио сам да га упитам, можда зато што и ја слутим промјену у себи, слутим и бојим се, а не знам како да то учиним, изгледало би сасвим чудно, он не види пут моје мисли и оправданост моје радозналости.
14. Везујем га за себе спонама пријатељства, копчама љубави, изненађен сам собом и том новом потребом, неразумном колико и снажном.
15. Он је добар човек и зна тајну да буде пријатељ.
16. –Остао би крив!
-Остао би у животу! Важно је спасти човјека.
-Ја спасавам више: правду.
-Страдаћете и ти и он и правда.
-Ако је одређено да буде тако, онда је то божја воља.
17. Хасан: „А можда и немам право. Можда је твој начин кориснији. Боље се држати небеских мјера, него обичних, овдашњих. Неуспјеси те не узнемирују, увјек рачунаш на бескрајно вријеме, оправдање је у разлозима изван тебе. Лично губитак постаје мање важан.“
18. –Учинићу све што могу.
-То није довољно. Хајде да учинимо више!
19. Осјетио сам љутњу и увријеђеност. Изгледало ми је неприлично толико његово занимање, неприлично и наметљиво, јер је неприродно.
20. Ископавши тај закључак, затворио сам се, поста тврђава о коју су стријеле узалуд ударале. Није ми пријатељ, или је чудан пријатељ који ми сијече коријење, поткопава темеље. Нема пријатељства међу људимакоји друкчије мисле!
21. Кад је одбио, учинило ми се да је груб и тврдоглав, и стало ме великог напора да га подржим у одлуци.
22. Заборавио је на мене сад… Потиснула ме до непостојања, уништила ми ослонац, који није ни постојао, али бих волео да варка није откривена.
Опет сам сам.
23. Открили су да се боје, а увредом подстакли моју одлучност.
24. Чега се боји он који се ничега бојао није?
25. Са Хасаном и Исхаком све би било могуће. Са Исхаком све би било могуће.
26. Осјетио сам олакшање: свршено је. Нисам осјећао чак ни бол. Као да се нешто откинуло у мени, и сад га нема, то је све. И тада, између два залогаја, откинути дио почео је да боли.
27. Не знам зашто ми је потребан, не знам шта бих му рекао, а жао ми је што га нема.
28. Срећа што је баш он наишао, пред њим ћу бити храбар. Не знам зашто, али морам. Пред сваким бих могао показати страх, пред њим не смијем.
29. Човјек је створен да буде ухваћен кад-тад.
-Ниси тако мислио раније.
-Нисам био ни затворен раније. Некад и сад то су два човјека.
-Зар им се предајеш, Исхаче?
-Ја се не предајем. Ја сам предат. Изван мене је.
30. Је ли власт од Бога? Ако није, одакле јој право да нам суди? Ако јест, како може да погријеши?
31. Ћутао сам. Десило ми се први пут да су ме збунила питања којасу ми изгледала јасна.
32. У тешком положају је човјек који је духовно развијенији од других, уколико га не штити положај, и страх који тај положај даје. Постаје усамљеник: његова су мјерила друкчија, и никоме не користе, а њега издавају.
33. Зато сам се још више везао за дјечака, да одбраним и себе и њега.
34. Морамо се одрећи љубави, да је не изгубимо. Морамо уништити своју љубав, да је не униште други. Морамо се одрећи сваког везивања, због могућег жаљења.
35. Личио је на барски цвијет пренесен у брда, личио је на скакавца коме су дјечаци откинули крила, личио је на дјечака с равнице коме су људи отели безбрижност. Све је било његово, и лице, и тијело, и глас, а то није био он.
36. …угашен, нијем, далек, без трага оне птичје радости што је раније зрачила из њега, чак и без туге, без ичега, разбијен.
37. Ти и ја смо срасли, као двије биљке, оштетиле би се обадвије кад би се одвојиле, жиле су нам испреплетане, и гране. … жао ми је сад, због свега што смо пропустили. Зашто смо ћутали?
38. Знао сам да бих стекао значајну предност ако бих га оставио да ишчекује, да се боји, замишљајући наш разговор, да грозничаво копа по ризници својих гријехова, јер их свако има. Али сам се одрекао тог добитка који би ми донио његов страх. Више сам волио повјерење.
39.Када сам прошао тај мучни пут, дознавши и оно што ми није било потребно, моја наивност је умрла, од стида. Тако сам завршио посљедњу школу, и дошао на крај. Али ништа више није имало да се деси,нити сам ишта више очекивао. Био сам поражен, то је све што сам постигао.
40. Из тог мучног стања извукла ме мржња.
41. То што се Хасан обратио мени, први пут у цијелом разговору, без потребе, из пажње, да ме не остави по страни, подсјетило м еје да сам овдје сувишан, да су њих двојица довољни једни другима…. Поред дућана је прошао исхак, бјегунац!
42. Кад сам се пробудио, мржња је чекала будна, дигнуте главе, као змија склупчана у вијугама мога мозга. Нећемо се више одвајати. Она има мене, ја имам њу. Живот је добио смисао.
43. Али ми је његово пријатељство било драгоцјено због мржње која је у мени све више расла. С једне стране сам црн, с друге бијел.
44. Благо њему! Не може бити да није чекао ову ноћ као као освету, да плати за сва зла и за бившу немоћ! Зашто баш он? Је ли њему било најпотребније да се намири? Зар је моја жеља мања од његове?
45. Почело је, брате Харуне. Долази жуђени час.
46. Куда га водите? Питам у име ових људи који га познају, питам у име пријатељства које ме веже за њега, питам у његово име, јер он сад не може да се брани.
47. Није ме узнемирио осјећај кривице што је затворен добар човјек, јер да је друкчији, све ово не би имало никаква смисла. Ако и страда, послужило би то већем и важнијем циљу него што је живот или смрт једног човјека.
48. Причињавала ми је задовољство и његова запрепаштеност што пред собом види сасвим друкчијег човјека него што је био онај ранији шејх Нурудин. Овај младић је помогао да се убије тај мирни и благи човјек,који је вјеровао у свијет који не постоји. Овај садашњи се родио у мукама, и само је лик остао исти.
49. Како се сви брину за њега, како су узбуђени и позлијеђени, а нико се није растужио кад су мене одвели, нико није рекао оно што поштен човјек треба да каже за поштена човјека.
49. –И ја сам тако мислио за брата.
-То је друго, забога!
50. Дјелујеш, а не чекаш. Учесник си, а не жртва. Можда је то суштина храбрости?
51. Прсти су јој дрхтали. Зар га је заиста жалила?
52. Бојиш ме се?
-Бојим. Као и ти мене.
-Не могу да те пустим. Везани смо истим ланцем.
53. Јесли могуће да сма ја то писао, и да сам заиста тако мислио? Највише ме зачудила малодушност. Зар сам толико могао сумњати у божију правду?
54. Женидба са њом најбоље би ме одбранила од оптужби, а ушао бих у угледну породицу која би ми постала заштита. Али ето, Ајни-ефендија ми је сметао и из гроба!
55. Бићу оно што морам: ђубре. Срамота нек падне на њих, натјерали су ме да будем оно чега сам се гадио.
56. Први пут сам видео да није узнемирен преда мном. Зато што смо сад једнаки.
57. „Добро би било да одеш из касабе, шејх Ахмеде. Страшно је кад људи окрећу главу од тебе. Ја то знам најбоље.
58. Не, никако! Хоћу да живим! Наћи ћу неког да ми помогне! Али сам одједном клонуо. Све је узалудно.
59. Је ли дошао да мене замјени на овом свијету?
60. Чули су да сам погинуо, а ја сам се тако и опсјећао.
61. Због те жене, једине коју сам волио у животу, нисам се оженио.
62. Гдје си Исхаче, одметниче, да ли си икад и постојао? Грдна си варка, златна птицо!
63. Живи ништа не знају. Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса. Јер смрт је бесмисао, као и живот.