2. Ко се све налази у њој? Опиши понашање људи који се налазе у затвору. Које ликове приповедач посебно издваја?
3. Где се налази Проклета авлија? Објасни због чега се чини да она може бити било где, и зашто је битан податак да се, унутар њених зидина, не види свет који је окружује.
4. Шта је, у ствари Проклета авлија?
2. група
Карађоз
1. Опиши изглед и понашање Карађоза.
2. Како својим понашањем делује на затворенике?
3. Шта знаш о његовом детињству? Који је разлог његове драстичне промене?
4. Постоји ли нека сличност између Карађоза, Џема и Ћамила?
3. група
Ћамил
1. Шта знаш о Ћамиловом детињству?
2. Објасни подвојеност његове личности.
3. Због чега је он тајанствен и којим средствима Андрић то дочарава?
4. Због чега је доспео у затвор?
5. Због чега се идентификовао са Џем-султаном?
6. Знамо ли шта се, на крају, десило са њим?
4. група
Џем- султан
1. Шта знаш о животу овог султана? Објасни због чега је постао средство манипулације међу моћницима?
2. Зашто се Ћамил са њим идентификовао? Постоји ли нека сличност између њих двојице?
3. Има ли сличности између Ћамила, Карађоза и Џема?
Пред вама се налазе цитати из драме Чекајући Годоа, помоћу којих ћете лакше анализирати дело.
1. Пут у пољу, с једним дрветом.
2. ВЛАДИМИР: Може ли се знати где је господин преноћио?
ЕСТРАГОН: У једним јарку.
ВЛАДИМИР: У јарку! А где је то?
ЕСТРАГОН (без покрета): Ту негде.
ВЛАДИМИР: Нису те тукли?
ЕСТРАГОН: Јесу… Али не баш много.
ВЛАДИМИР: Увек они исти?
ЕСТРАГОН: Исти? Не знам.
3. ВЛАДИМИР: А један од обешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, помози себи и нама. А други рече: Ми смо још праведно осуђени, јер примамо по својијем дјелима, али он никаква зла није учинио. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, кад дођеш у Царство своје.
4. ВЛАДИМИР: Била су то два злочинца, разапета на крст истовремено са Спаситељем. И… Како то да од четири јеванђелиста, само један то тврди?
5. ВЛАДИМИР: Један од злочинаца био је спасен. То је пристојан проценат. Гого…
ЕСТРАГОН: Шта је?
ВЛАДИМИР: Како би било да се покајемо?
ЕСТРАГОН: Због чега?
ВЛАДИМИР: Па ето… (Размишља) Не морамо баш улазити у појединости.
ЕСТРАГОН: Је л’зато што смо рођени?
6. ЕСТРАГОН: Хајдемо одавде.
ВЛАДИМИР: Не можемо.
ЕСТРАГОН: Зашто?
ВЛАДИМИР: Чекамо Годоа.
ЕСТРАГОН: То је истина.
7. ЕСТРАГОН: Сањао сам један сан.
…
ВЛАДИМИР: Немој га причати!
ЕСТРАГОН (показујући руком васиону): Зар је теби овај сан довољан?
8. ЕСТРАГОН: А ми? Каква је наша улога?
…
ВЛАДИМИР: Наша улога? Па улога молиоца.
ЕСТРАГОН: Зар смо дотле спали?
9. ЕСТРАГОН: Питам, јесмо ли везани?… Спутани, везани?
…
ВЛАДИМИР: Али за кога везани? И ко нас је везао?
10. ПОЦО: … Малочас, кад сте ме ословили са господине, ви сте дрхтали. Сада ми постављате питање. То неће изаћи на добро.
11. ВЛАДИМИР: Време се зауставило.
ПОЦО (стављајући часовник на уво): Не верујте у то, господине, не верујте у то. … Све друго, само то не.
12. ПОЦО: То је стога да ми се додвори, да бих га задржао.
13. ПОЦО: … Сада игра само ову иру. Знате ли како он њу зове? … Рак стараца. … Игра у мрежи. Он замишља да је заплетен у мрежи.
14. ПОЦО: … Али, где сам део свој часовник… Мислим да би се морало чути куцање.
…
ВЛАДИМИР: То је срце.
15. ВЛАДИМИР: Зар се никада неће смркнути?
16. ПОЦО: … Ноћ јури трком… И доћи ће да се баци на нас… и то баш онда кад се томе најмање надамо.
17. Дрво је олистало.
18. ЕСТРАГОН: Увек ми пронађемо нешто, зар не, Диди, што нам створи утисак да смо живи?
19. ВЛАДИМИР: … Не дешава се сваког дана да смо ми неком потребни…Онај позив што смо га малочас чули упућен је, пре би се рекло, читавом човечанству. Али сад, на овом месту, ми представљамо човечанство, па било нам то по вољи или не….
20. ЕСТРАГОН: Можда се онај други зове Каин. … Ово је читаво човечанство!
21. ПОЦО: Не сећам се да сам икога срео јуче. Али се сутра нећу сећати да сам икога срео данас. Не рачунајте, дакле, на мене, да вам дајем обавештења.
22. ПОЦО: Кад! Кад! Једног дана, зар вам то није довољно?… једнога дана смо рођени; једнога дана ћемо умрети, и то истог дана, истог часа, зар вам то није довољно? … Оне рађају децу јашући на гробу, дан благости за тренутак, па поново падне ноћ.
23. ВЛАДИМИР: Јесам ли ја спавао док су други патили? Да ли ја и сада спавам? Сутра, кад будем мислио да се будим, шта ли ћу рећи о данашњем дану? Да сам с Естрагоном, својим пријатељем, све док није пала ноћ, чекао Годоа? Да је овуда прошао Поцо, са својим носачем, и да је разговарао с нама? Несумњиво. Али у свему томе шта ће бити истинито?
24. ВЛАДИМИР: Он о томе ништа неће знати. Говориће о батинам акоје је добио, и ја ћу му дати једну шаргарепу. јашући на гробу је тежак порођај. Са дна реке: замишљено, гробар завлачи клешта да олакша порођај, имамо довољно времена да остаримо. ваздух је пун наших јаука. … Али навика све заглуши.
25. ВЛАДИМИР: Обесићемо се сутра. Сем ако Годо не дође.
Објасни значење наслова романа. Наведи основне одлике филозофије егзистенцијализма. Наведи основне одлике књижевности апсурда. Због чега је Сизиф срећан у својој несрећи?
Шта вас је у Мерсоовом лику највише изненадило?
На претходном часу смо се упознали са филозофијом апсурда и препричали смо садржај романа, без дубље анализе ликова. На овом часу ћемо још једном проћи кроз садржину романа, али са другим циљем, да уочимо поступке Мерсоа у разним ситуацијама и да наведемо шта бисмо ми очекивали да неко у тој ситуацији уради.
Како реагује на животне ситуације? Како бисмо ми очекивали да се у тим ситуацијама понаша?Какав је његов однос према мајци, пријатељима, Богу?
Како бисмо очекивали да Мерсо реагује у тим ситуацијама: да исказује љубав према мајци, патњу због њеног губитка, да не мисли на храну и пиће док се налази поред њеног ковчега, да се не буде равнодушан док је сахрањују, да покаже интересовање за људе које је она поизнавала, да је често посећивао. Чуди нас и то што се радовао чињеници да ће ускоро, након сахвране мајке, спавати дванаест сати. Нелогично је да одлази на плажу и води љибав са девојком, сутрадан након сахране. Када га девојка пита да је ожени, одговара да му је свеједно. Када му Ремон понуди пријатељство, такође одговара да му је свеједно. Очекујемо да се обрадује заједничком животу са девојком коју воли, да прихвати Ремоново друшво ако му прија, или одбије, ако му не прија.
Када му Ремон понуди да напише писмо његовој љубавници, очекивали бисмо да се не упушта тако лако у ствари које га се не тичу. Чуди нас убиство које је починио. Човек који је пријатеља саветовао да остави револвер је пуцао и убио човека. Уместо равнодушности након уибиства, очекујемо да он има велики осећај клривице. Међутим, он се никада не брине за оно што је некада било, већ брине само о садашњем тренутку. Не прима свештеника код себе, не прихвата опроштај од Бога, јер је убеђен у то да Бог не постоји.
Да ли, из свега реченог, можемо закључити да је Меро безосећајна особа?
Уколико бисмо се сложили са тим да је Мерсо равнодушан и потпуно безосећајан, онда бисмо тврдили да је психопата. Психопате нису у стању да развију било коју емоцију, али су у стању да је схвате и одглуме када је то потребно. Дакле, да је психопата, безосећајан човек, Мерсо би одглумео патњу за мајкмо, кајање због убиства, а све због манипулације, јер се то коси са његовим схватањем живота.
Дакле, Мерсо није безосећајан, већ равнодушан. Шта је равнодушност? Можете ли се сетити неког примера из књиге у ком се види да је, бар некада, Мерсо био другачији, или да се у њему, ипак, налази траг неке емоције?
Обично постанемо равнодушни када изгубимо вољу да се са нечим боримо. Узалудност борбе је резултирала равнодушношћу као јединим могућим решењем у таквом, сизифовској ситуацији. Дакле, његова равнодушност је у ствари изједначена са губитном воље, а не са безосећајношћу. Мерсо и даље има осећања, али их не исказује. А, као што знамо, ако осећања не исказујемо, она остају у нама и окрећу се против нас.
РАВНОДУШНОСТ = ГУБИТАК ВОЉЕ, ПРЕСТАНАК БОРБЕ ≠ БЕЗОСЕЋАЈНОСТ
Само преосетљиве особе ће јаким емоцијама реаговати на стварност у упорно се борити против ње! Уколико не могу да стварност промене, одустаће од живота, а неки ће у том одустајању видети једину животну истину.
Да Мерсо није безосећајан, сведоче следеће реченице:
Разумевао сам мајку.
Пријатно је било у њему (стан )док је мајка била овде.
Не знам зашто, помислих на мајку.
Има већ дуго како није имала шта да ми каже и било јој је досадно овако самој.
Нема сумње, волео сам мајку.
Оно што сам могао поздано да му кажем било је да бих више волео да мајка није умрла.
Први пут после толико времена помислио сам на мајку.
Дакле, био је везан за њу, волео ју је. Али, нешто се десило што је променило и њега и њихов однос. Шта је то, ми не знамо, и зато остајемо зачуђени пред његовом наглом променом. Он смао помиње да га је мајка ћутке пратила погледом и да је стално плакала у последње време. Дакле, у псоледње време, а не увек. Можда откад се он променио? То не знамо. Када је видео да Селест, на суду, даје све од себе да га заштити, разнежио се, готово да се заплакао, и рекао је да је осетио жељу да га загрли.
Ипак, пошто је „дете отац човека“, да бисмо боље схватили његов поступак, морали бисмо да знамо како је он одрастао. Али, писац нам не даје податке о томе, тако да психоаналитичари немају довољно података за психоанализу. Први и последњи пут помиње оца у роману када се сећа убиства које је он гледао. Никада га није упознао, о овом доживљају причала му је мајка. Дакле, недостатак мушке фигуре могао је доста да утиче у формирању искривљене слике света, али пажљивом читаоцу неће промаћи ни следећа ствар- Мерсоа стално, од прве стране романа мучи осећај кривице.Осећа да је крив што тражи од послодавца слободан дан да би ишао на сахрану мајке, и има потребу да се правда. Када је отишао у старачки дом, осећао је потребу да се правда што је мајку ту сместио. Дакле, погрешили смо када смо закључили да је Мерсо потиснуо сва осећања. Једно је у њему још увек као живо, и он га испољава, а то је осећање кривице.
Размислите мало о овом осећању кривице. Када неко нешто згреши, када је неко крив за нешто, шта очекује да се деси? Можете ли ово повезати са Мерсоом?
Нормално је да неко за неки погрешан поступак буде кажњен или грижом савести или пресудом, у завсиности од тежине греха. Мерсо је стално осећао кривицу, а ако неко то стално осећа, нормално је да очекује казну. Зато је и мирно отишао у смрт. Зато је и очекивао да га дочекају са узвицима мржње, јер би то значило да је коначно платио за ту кривицу коју у себи носи.
Поред тога, Мерсо на самом крају романа доживљава емотивни слом. Када се то десило и како то тумачите?
Мерсо доживљава емотивни слом када свештеник почне да га убеђује у своја веровања. Тада, први пут, Мерсо повиси тон, плане, виче, љути се! Први пут пожели неког да удари! То значи да је „експлодирао“, односно, да су емоције које је све време гушио у том тренутку изашле из њега. Након тога, осетио је олакшање.
Да ли сте у неким тренуцима, док сте читали роман, помислили да за Мерсоа ипа има наде?
Мерсо је почео да се радује браку, заједничком животу, почео да осећа срећу онда када је са пријатељима био на плажи.
Не знамо шта је узрок, али можемо закључити где лежи лек за његову „болест“?
Лек, свакако, лежи у дружењу. Вероватно би, да није било Арапа и убиства, Мерсо дозволио себи да види лепоту живота и да ужива у њему. Он ни тада није био потпуно срећан, али је успела да се пробије кроз зид којим је себе оградио.
Какав је његов однос према животу и смрти?
Мора се умрети, и зато је живот бесмислен. Ако се већ мора умрети, свеједно је хоће ли то бити сада, или за 10 година. Ипак док је био у тамниц, он је жалио за тим животом што је могао да живи. Дакле, схватио је вредност живота тек када га је изгубио.
На самом крају, можемо ли одговорити на питање зашто је убио Арапина?
Он каже да га убио због сунца. Сунце, иначе, игра значајну улогу у овом делу. Помиње се стално светлост сунца. Он ужива на плажи, у сунчању, мада му јачина сунца понекад и јако смета, па онда нестрпљиво жели да се расхлади. О сунцу размишља и када се налази у тамници, док чека извршење смртне казне. Сунце је, у ствари, симбол живота. Он, на неки начин, воли живот, али, с друге стране, не може да га поднесе. Жив је, али га живот убија.
Можемо ли упоредити Мерсоа са Саламаном?
Као и Саламан, он мрзи једино што има. Када то изгуби, схвата колико је то било вредно и колико га је, у ствари, волео.
У чему се огледа апсурд самог суда?
Суде му због емоционалне испразности, а не због убиства. Има ли човек право да човеку одузме живот? Мерсо Арапину, а Суд Мерсоу? Има ли, чак и када је у питању казна?
ПОРУКЕ РОМАНА: Живот је вредан живљења! Живот може бити јако леп уколико смо спремни да ту лепоту видимо! Пријатељство, породица и разговори оплемењују душу! Ниједан човек не сме дозволити себи да нема пријатеље! Не треба лако осуђивати друге! Вера, пријатељство, породица и љубав нам могу донети утеху када нам је најпотребнија.
Српски језик и књижевност 