ПОХОД НА МЈЕСЕЦ, Бранко Ћопић

Поход на Мјесец

.

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.

“Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине.”

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог ђеда:

“Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види.”

Ихи, почело је! Кад он већ ђеда смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.

Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.

“Чекај ти само, отићи ће стари Петрак”, пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима ођедном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине!

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца.

Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде:

“Можда бих га некако могао дохватити?!”

Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:

“Хајдемо!”

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног ђеда:

“Баја, куда ћеш?”

Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! о тврду ледину.

Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може.

Дође тако једном на ред и мјесец.

Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само ђед и Петрак. Ђед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец.

“Ђеде, би ли се мјесец могао дохватити грабљама?” – изненада се огласих ја.

“Хех, шта њему паде на ум!” дочека ђед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. “Хоће да докучи мјесец.”

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.

“Па нека, има ђечак право.”

“Шта има право?”

“Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.”

“Ма шта тице, шта… Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.”

“Јок, побратиме”  тмурно дочека старац. “Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за… не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој… “

“Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука.”

“Е, Раде, Раде .. ако је за нас двојицу касно, није за овога ђечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.”

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се ђеду, сједећивом и зачуђеном.

“Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе.”

Ђед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли.

Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу.
Из низине, од малене тужне ђедове ватре, ођекне повик:

“Ехеј, будале, враћајте се!”

Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом:

“Умукни, ти доље, кењац један.”

Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање:

“Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!”

“У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи”, враћа му самарџија.

Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним ђедом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:

“Ево га?”

“Аха, видиш ли?”

Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.

“Аха, утече ли, је ли!” побједоносно кличе старац. “Препао се грабаља, а, лоло једна.”

Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:

“Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу ђечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом.”

Хм, нема?! … Па заиста нема таквог ђечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја …

“Делија наша”, додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.

“Паметна ђедова глава!”

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно… Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој ђед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овђе, на овој опасној граници гђе се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

Па ипак … ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, ђечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.

“Ðеде Петраче…” — заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену ђечју тугу, спремно надовезује:

“Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.”

Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара ђедова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.

“Хе, хе, ипак нас чека стара парипина” раколи се Петрак. “Не отписују се тако лако оваке двије делије.”

“Ево их, враћају се будалаши!” дочекао нас је ђед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. “Шта је, дохватисте ли мјесец?”

“То тебе не буди брига” отреса се самарџија. “Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.”

Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу ђедовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак ђедове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.

Ђед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Ђед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с ђедом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.

Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гђе им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно… Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи:

“Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и ђели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао.”

Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби.

“Оде да спава” — примијети Петрак.

Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене ђедове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.

Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из ђетињства:

“Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?”

. . .

ФАУСТ, ПРЕДИГРА У ПОЗОРИШТУ, Јохан Волфганг Гете

 

books

  • ПРЕДИГРА У ПОЗОРИШТУ

-одломци-

  • Управник: “ Само је песник вичан чуду томе:

                         да сав разнолик свет очара. О,

                         мој пријатељу, учини данас то.“

  • Песник: „Што сја, за трен се родило; што вреди,

                    ни пред далеким потомством не бледи.“

  • Комичар: „Потомство! Што ћу њм да главу морим!

                        Ко ће да људе данашње весели,

                        да ја сад почем о потомству зборим?

                        Забаву дајте свету, кад је жели!“

  • Управник: „Најшире дејство постиже се тако

                        што им се хрпа догађаја да,

                        те свак се диви, свако зја,

                        и миљеником назива вас свако.

                        Мноштво се само мноштвом придобија, –

                       свак ће ту наћи што му срце иште.“

  • Песник: „Не осећате ви колика

                     крпарија је бедна то, и како

                    не приличи за правог уметника!“

  • Управник: „За кога пишете? Та ко су они?

                         Досада једног амо гони,

                         други се с масног ручка к нама гега

                         погледа тупа и стомака сита,

                         а неко стиже – најгоре од свега! –

                         тек пошто новине ишчита.“

  • Песник: „Зар песник људско право одабрано,

                    највише право од природе дано,

                    да грешно распе ради добра твог?“…

                  „Ко сваки део у свеопштост тка?

                    где дивним сазвучјем бруји?

                    Ко дивљу буру претвара у страст?

                    Вечерњу румен ко у душу точи?

                    Ко стере лепу премлаћену цваст

                    путањом где ће вољена да крочи?

                   Ко плете ловор-венце пуне сјаја

                   за све што заслужно и добро бива?

                   Ко твори Олимп? Ко богове спаја?

                   Ко други до ли људска сила жива

                  што се кроз песника открива.“

ПОХОД НА МЈЕСЕЦ, Бранко Ћопић

pohod_na_mjesec_by_Jovan_Ukropina

 

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.

“Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине.”

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог ђеда:

“Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види.”

Ихи, почело је! Кад он већ ђеда смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.

Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.

“Чекај ти само, отићи ће стари Петрак”, пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима ођедном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине!

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца.

Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде:

“Можда бих га некако могао дохватити?!”

Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:

“Хајдемо!”

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног ђеда:

“Баја, куда ћеш?”

Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! о тврду ледину.

Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може.

Дође тако једном на ред и мјесец.

Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само ђед и Петрак. Ђед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец.

“Ђеде, би ли се мјесец могао дохватити грабљама?” – изненада се огласих ја.

“Хех, шта њему паде на ум!” дочека ђед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. “Хоће да докучи мјесец.”

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.

“Па нека, има ђечак право.”

“Шта има право?”

“Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.”

“Ма шта тице, шта… Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.”

“Јок, побратиме”  тмурно дочека старац. “Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за… не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој… “

“Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука.”

“Е, Раде, Раде .. ако је за нас двојицу касно, није за овога ђечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.”

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се ђеду, сједећивом и зачуђеном.

“Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе.”

Ђед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли.

Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу.
Из низине, од малене тужне ђедове ватре, ођекне повик:

“Ехеј, будале, враћајте се!”

Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом:

“Умукни, ти доље, кењац један.”

Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање:

“Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!”

“У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи”, враћа му самарџија.

Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним ђедом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:

“Ево га?”

“Аха, видиш ли?”

Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.

“Аха, утече ли, је ли!” побједоносно кличе старац. “Препао се грабаља, а, лоло једна.”

Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:

“Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу ђечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом.”

Хм, нема?! … Па заиста нема таквог ђечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја …

“Делија наша”, додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.

“Паметна ђедова глава!”

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно… Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој ђед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овђе, на овој опасној граници гђе се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

Па ипак … ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, ђечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.

“Ðеде Петраче…” — заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену ђечју тугу, спремно надовезује:

“Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.”

Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара ђедова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.

“Хе, хе, ипак нас чека стара парипина” раколи се Петрак. “Не отписују се тако лако оваке двије делије.”

“Ево их, враћају се будалаши!” дочекао нас је ђед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. “Шта је, дохватисте ли мјесец?”

“То тебе не буди брига” отреса се самарџија. “Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.”

Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу ђедовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак ђедове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.

Ђед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Ђед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с ђедом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.

Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гђе им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно… Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи:

“Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и ђели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао.”

Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби.

“Оде да спава” — примијети Петрак.

Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене ђедове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.

Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из ђетињства:

“Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?”

БАЛАДА О ОХРИДСКИМ ТРУБАДУРИМА, Бранко Миљковић

images
Мудрости, неискусно свићу зоре.
На обичне речи више немам право!
Моје се срце гаси, очи горе.
Певајте, дивни старци, док над главом
Распрскавају се звезде као метафоре!
Што је високо, ишчезне, што је ниско, иструли.
Птицо, довешћу те до речи. Ал врати
Позајмљени пламен. Пепео не хули.
У туђем смо срцу своје срце чули.
Исто је певати и умирати.

images

Сунце је реч која не уме да сија.
Савест не уме да пева; јер се боји
Осетљиве празнине. Крадљивци визија,
Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим
Прикован за стену која не постоји.
Звездама смо потписали превару
Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти
Тај пад у живот ко доказ твом жару.
Кад мастило сазре у крв, сви ће знати
Да исто је певати и умирати

Prometej-230510

Мудрости, јачи ће први посустати!
Само ниткови знају шта је поезија,
Крадљивци ватре, нимало умиљати,
Везани за јарбол лађе коју прати
Подводна песма јавом опаснија.
Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати
Да замени пољубац што пепео одмара.
Али нико после нас неће имати
Снагу која се славујима удвара
Кад исто је певати и умирати.

Odisej-i-sirene

Смртоносан је живот, ал смрти одолева.
Једна страшна болест по мени ће се звати.
Много смо патили: И, ево, сад пева
Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.
Исто је певати и умирати.

РЕКВИЈЕМ, Миодраг Павловић

Не волим хуманост која се огледа у посматрању патње.

Фридрих Ниче

РЕКВИЈЕМ

Овога пута
умро је неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби

Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно

images

O читању поезије

4046234527_4514745c98_o

Треба читати поезију,

Ако не због другог,

Тако можеш да осетиш

Да ниси једини

Изгубљен.

Да има

Оних који су више

И лепше залутали

Него ти.

Да и другима недостају

Оријентири. Као стубови

Који измичу из руку

Чим се неко за њих ухвати.

Да и други губе главу

Осетивши да су без ослонца

У простору бескрајном као

Људска душа.

Отвори књигу песама, и осетићеш

Да се свет исто тако цепа

На месту где се прсти тишине

Усецају у његово месо.

Читајући песме назире се

Дубина слутње да једино

Питања остају отворена.

А да се над нама

Нешто тешко, теже и од

Земље, спушта.

Због поезије нама изгледа да муње

Имају мање оштра сечива.

И да грмљавина

Тоне у мук.

Несаница се речима

Припитомљује.

И мање смета

Што увече главу полажемо

На јастук

Као на гиљотину.

Војислав Карановић

Читајући добре писце

images

Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујем заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо ми, на једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривени део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“
А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренутцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива. То је спасоносно.

Иво Андрић