Домаћи задатак – независне реченице (за трећи степен средње стручне школе)

th

Питања:

1. Прецизно одреди врсту независне реченице:

а) Ко то не може да уради!

б) Нека бољи победи!

в) Данас је леп дан!

г) Колико имаш година?

д) Да ли си урадио домаћи?

ђ) Не отварај прозор!

е) Зар данас имамо контролни?

ж) Данас имамо контролни?

з) Ала је јуче био леп дан!

2. Одреди врсту упитне реченице:

а) Колико је сати?

б) Да ли си урадио домаћи задатак?

в) Зар је он ту?

г) Ко је то?

д) Долазиш ли вечерас?

ђ) Зар је то данас?

3. Одреди врсту заповедне реченице:

а) Не отварај прозор!

б) Да се нисте померили с места!

4. Међу следећим узвичним реченицама пронађи реторско питање и заокружи / подебљај слово испред њега:

а) Ти ли си то урадио!

б) Ко то може да уради!

в) Како га је ударио!

г) Колико је само леп!

                                                              СРЕЋНО!

 

КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ, систематизација

КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ

-Трајање средњошколског образовања: три године

ПОХОД НА МЈЕСЕЦ, Бранко Ћопић

Поход на Мјесец

.

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе.

“Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине.”

Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја.

Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог ђеда:

“Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види.”

Ихи, почело је! Кад он већ ђеда смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.

Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.

“Чекај ти само, отићи ће стари Петрак”, пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима ођедном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине!

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца.

Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде:

“Можда бих га некако могао дохватити?!”

Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће:

“Хајдемо!”

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног ђеда:

“Баја, куда ћеш?”

Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! о тврду ледину.

Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може.

Дође тако једном на ред и мјесец.

Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само ђед и Петрак. Ђед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец.

“Ђеде, би ли се мјесец могао дохватити грабљама?” – изненада се огласих ја.

“Хех, шта њему паде на ум!” дочека ђед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. “Хоће да докучи мјесец.”

Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше.

“Па нека, има ђечак право.”

“Шта има право?”

“Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале.”

“Ма шта тице, шта… Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.”

“Јок, побратиме”  тмурно дочека старац. “Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за… не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој… “

“Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука.”

“Е, Раде, Раде .. ако је за нас двојицу касно, није за овога ђечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.”

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се ђеду, сједећивом и зачуђеном.

“Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе.”

Ђед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли.

Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу.
Из низине, од малене тужне ђедове ватре, ођекне повик:

“Ехеј, будале, враћајте се!”

Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом:

“Умукни, ти доље, кењац један.”

Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање:

“Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!”

“У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи”, враћа му самарџија.

Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним ђедом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:

“Ево га?”

“Аха, видиш ли?”

Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.

“Аха, утече ли, је ли!” побједоносно кличе старац. “Препао се грабаља, а, лоло једна.”

Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме:

“Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу ђечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом.”

Хм, нема?! … Па заиста нема таквог ђечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја …

“Делија наша”, додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту.

“Паметна ђедова глава!”

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно… Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој ђед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овђе, на овој опасној граници гђе се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

Па ипак … ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, ђечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу.

“Ðеде Петраче…” — заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену ђечју тугу, спремно надовезује:

“Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад.”

Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара ђедова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут.

“Хе, хе, ипак нас чека стара парипина” раколи се Петрак. “Не отписују се тако лако оваке двије делије.”

“Ево их, враћају се будалаши!” дочекао нас је ђед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. “Шта је, дохватисте ли мјесец?”

“То тебе не буди брига” отреса се самарџија. “Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао.”

Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу ђедовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак ђедове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар.

Ђед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Ђед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец“, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао.

Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с ђедом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.

Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гђе им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници“ (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно… Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи:

“Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и ђели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао.”

Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари“ нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби.

“Оде да спава” — примијети Петрак.

Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом.

И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене ђедове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато.

Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из ђетињства:

“Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?”

. . .

ФАУСТ, ПРЕДИГРА У ПОЗОРИШТУ, Јохан Волфганг Гете

 

books

  • ПРЕДИГРА У ПОЗОРИШТУ

-одломци-

  • Управник: “ Само је песник вичан чуду томе:

                         да сав разнолик свет очара. О,

                         мој пријатељу, учини данас то.“

  • Песник: „Што сја, за трен се родило; што вреди,

                    ни пред далеким потомством не бледи.“

  • Комичар: „Потомство! Што ћу њм да главу морим!

                        Ко ће да људе данашње весели,

                        да ја сад почем о потомству зборим?

                        Забаву дајте свету, кад је жели!“

  • Управник: „Најшире дејство постиже се тако

                        што им се хрпа догађаја да,

                        те свак се диви, свако зја,

                        и миљеником назива вас свако.

                        Мноштво се само мноштвом придобија, –

                       свак ће ту наћи што му срце иште.“

  • Песник: „Не осећате ви колика

                     крпарија је бедна то, и како

                    не приличи за правог уметника!“

  • Управник: „За кога пишете? Та ко су они?

                         Досада једног амо гони,

                         други се с масног ручка к нама гега

                         погледа тупа и стомака сита,

                         а неко стиже – најгоре од свега! –

                         тек пошто новине ишчита.“

  • Песник: „Зар песник људско право одабрано,

                    највише право од природе дано,

                    да грешно распе ради добра твог?“…

                  „Ко сваки део у свеопштост тка?

                    где дивним сазвучјем бруји?

                    Ко дивљу буру претвара у страст?

                    Вечерњу румен ко у душу точи?

                    Ко стере лепу премлаћену цваст

                    путањом где ће вољена да крочи?

                   Ко плете ловор-венце пуне сјаја

                   за све што заслужно и добро бива?

                   Ко твори Олимп? Ко богове спаја?

                   Ко други до ли људска сила жива

                  што се кроз песника открива.“

ДЕРВИШ И СМРТ

 

cold toys children lonely selective coloring nostalgia sadness grief 3888x2592 wallpaper_www.wallpapername.com_41

Припрема за писмени задатак (питања за анализу лика Ахмеда Нурудина):

Име ми је Ахмед Нурудин. Ко сам ја? Какав бих желео да будем? Шта други очекују од мене? Шта ја очекујем од себе? Могу ли учинити то што морам? 

Зашто имам потребу да пишем? Зашто та потреба повремено слаби? Шта ме је узнемирило?

Зашто ми је Хасан толико потребан? Јесам ли тужан? Јесам ли као дервиш био срећан? Јесам ли икада био срећан?

Чега се толико бојим? Зашто сам почео да мрзим? Због чега се светим?

Јесам ли сам на овом свету? Да ли је сваки човек сам, или постоје невидљиве споне које нас повезују са другима?

Шта ме повезује са Јусуфом? Да ли га мрзим? Јесам ли га икада волео?

Да ли је за мене живот који сам изабрао?

Поручио бих (оцу, брату, Јусуфу, Хасану, Хасанопвој сестри, жени коју сма волео, Али-хоџи, хаџи-Синанудину, Алији, сину, животу, вери, смрти).

Да ли сам издао свој животни сан? Јесам ли убио себе још за живота? Јесам ли икада сањао?

Имам ли времена за још једну (а можда и једину) жељу? Јесам ли закаснио? Верујем ли још увек у златну птицу?

 

ПРОКЛЕТА АВЛИЈА, Иво Андрић

 

tamnica

1. група

Шаролик свет Проклете авлије

1. Опиши изглед Проклете авлије. Протумачи симболику дескрипције.

2. Ко се све налази у њој? Опиши понашање људи који се налазе у затвору. Које ликове приповедач посебно издваја?

3. Где се налази Проклета авлија? Објасни због чега се чини да она може бити било где, и зашто је битан податак да се, унутар њених зидина, не види свет који је окружује.

4. Шта је, у ствари Проклета авлија?

 

2. група

Карађоз

1. Опиши изглед и понашање Карађоза.

2. Како својим понашањем делује на затворенике?

3. Шта знаш о његовом детињству? Који је разлог његове драстичне промене?

4. Постоји ли нека сличност између Карађоза, Џема и Ћамила?

 

3. група

Ћамил

1. Шта знаш о Ћамиловом детињству?

2. Објасни подвојеност његове личности.

3. Због чега је он тајанствен и којим средствима Андрић то дочарава?

4. Због чега је доспео у затвор?

5. Због чега се идентификовао са Џем-султаном?

6. Знамо ли шта се, на крају, десило са њим?

 

 4. група

Џем- султан

1. Шта знаш о животу овог султана? Објасни због чега је постао средство манипулације међу моћницима?

2. Зашто се Ћамил са њим идентификовао? Постоји ли нека сличност између њих двојице?

3. Има ли сличности између Ћамила, Карађоза и Џема?

 

ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА, Семјуел Бекет

Драги ученици,

Пред вама се налазе цитати из драме Чекајући Годоа, помоћу којих ћете лакше анализирати дело.

godo

         1. Пут у пољу, с једним дрветом.

2.  ВЛАДИМИР: Може ли се знати где је господин преноћио?

ЕСТРАГОН: У једним јарку.

ВЛАДИМИР: У јарку! А где је то?

ЕСТРАГОН (без покрета): Ту негде.

ВЛАДИМИР: Нису те тукли?

ЕСТРАГОН: Јесу… Али не баш много.

ВЛАДИМИР: Увек они исти?

ЕСТРАГОН: Исти? Не знам.

3. ВЛАДИМИР: А један од обешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, помози себи и нама. А други рече: Ми смо још праведно осуђени, јер примамо по својијем дјелима, али он никаква зла није учинио. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, кад дођеш у Царство своје.

4. ВЛАДИМИР: Била су то два злочинца, разапета на крст истовремено са Спаситељем. И… Како то да од четири јеванђелиста, само један то тврди?

5. ВЛАДИМИР: Један од злочинаца био је спасен. То је пристојан проценат. Гого…

ЕСТРАГОН: Шта је?

ВЛАДИМИР: Како би било да се покајемо?

ЕСТРАГОН: Због чега?

ВЛАДИМИР: Па ето… (Размишља) Не морамо баш улазити у појединости.

ЕСТРАГОН: Је л’зато што смо рођени?

6. ЕСТРАГОН: Хајдемо одавде.

ВЛАДИМИР: Не можемо.

ЕСТРАГОН: Зашто?

ВЛАДИМИР: Чекамо Годоа.

ЕСТРАГОН: То је истина.

7. ЕСТРАГОН: Сањао сам један сан.

ВЛАДИМИР: Немој га причати!

ЕСТРАГОН (показујући руком васиону): Зар је теби овај сан довољан?

8. ЕСТРАГОН: А ми? Каква је наша улога?

ВЛАДИМИР: Наша улога? Па улога молиоца.

ЕСТРАГОН: Зар смо дотле спали?

9. ЕСТРАГОН: Питам, јесмо ли везани?… Спутани, везани?

ВЛАДИМИР: Али за кога везани? И ко нас је везао?

10. ПОЦО: … Малочас, кад сте ме ословили са господине, ви сте дрхтали. Сада ми постављате питање. То неће изаћи на добро.

11. ВЛАДИМИР: Време се зауставило.

ПОЦО (стављајући часовник на уво): Не верујте у то, господине, не верујте у то. … Све друго, само то не.

       12. ПОЦО: То је стога да ми се додвори, да бих га задржао.

13. ПОЦО: … Сада игра само ову иру. Знате ли како он њу зове? … Рак стараца. … Игра у мрежи. Он замишља да је заплетен у мрежи.

14. ПОЦО: … Али, где сам део свој часовник… Мислим да би се морало чути куцање.

ВЛАДИМИР: То је срце.

   15. ВЛАДИМИР: Зар се никада неће смркнути?

  16. ПОЦО: … Ноћ јури трком… И доћи ће да се баци на нас… и то баш онда кад се томе најмање надамо.

17. Дрво је олистало.

18. ЕСТРАГОН: Увек ми пронађемо нешто, зар не, Диди, што нам створи утисак да смо живи?

19. ВЛАДИМИР: … Не дешава се сваког дана да смо ми неком потребни…Онај позив што смо га малочас чули упућен је, пре би се рекло, читавом човечанству. Али сад, на овом месту, ми представљамо човечанство, па било нам то по вољи или не….

  20. ЕСТРАГОН: Можда се онај други зове Каин. … Ово је читаво човечанство!

21. ПОЦО: Не сећам се да сам икога срео јуче. Али се сутра нећу сећати да сам икога срео данас. Не рачунајте, дакле, на мене, да вам дајем обавештења.

22. ПОЦО: Кад! Кад! Једног дана, зар вам то није довољно?… једнога дана смо рођени; једнога дана ћемо умрети, и то истог дана, истог часа, зар вам то није довољно? … Оне рађају децу јашући на гробу, дан благости за тренутак, па поново падне ноћ.

23. ВЛАДИМИР: Јесам ли ја спавао док су други патили? Да ли ја и сада спавам? Сутра, кад будем мислио да се будим, шта ли ћу рећи о данашњем дану? Да сам с Естрагоном, својим пријатељем, све док није пала ноћ, чекао Годоа? Да је овуда прошао Поцо, са својим носачем, и да је разговарао с нама? Несумњиво. Али у свему томе шта ће бити истинито?

24. ВЛАДИМИР: Он о томе ништа неће знати. Говориће о батинам акоје је добио, и ја ћу му дати једну шаргарепу. јашући на гробу је тежак порођај. Са дна реке: замишљено, гробар завлачи клешта да олакша порођај, имамо довољно времена да остаримо. ваздух је пун наших јаука. … Али навика све заглуши.

25. ВЛАДИМИР: Обесићемо се сутра. Сем ако Годо не дође.

26. ВЛАДИМИР: Дакле, хочемо да пођемо?

ЕСТРАГОН: Хајдемо.

Не мичу се с места.