ГРАДИНАР, Рабиндранат Тагоре

lifesavingpatrolc1893edwardmoran_1400x935

3.

У зору бацих своју мрежу у море.

Из мрачних дибина извукох ствари чудноватога

изгледа и ретке лепоте – једне су

личиле на осмехе, једне су сјале као

сузе, а једне су биле румене као образи

у невесте.

Кад се вратих дома са бременом

свога дана, сеђаше моја драга у врту и

кидаше лено листиће некога цвета.

Оклевао сам неко време, и онда јој

положих пред ноге све што улових, па

чеках мирно.

Поглед јој паде на то, и она рече:

„Какве су ово чудновате ствари? Не знам чему

могу да користе!“

Ја приклоних стидљиво главу, па помислих:

„За све то се нисам борио, нити сам купио

на тргу; то није прави дар за њу.“

И онда стадох да бацам целу боговетну

ноћ једно по једно на улицу.

У зору дођоше путници, покупише све и

понесоше у туђе земље.

Избор из поезије симболизма

18 labud

ЛАБУД, Стефан Маларме
Девичанско Данас, живахно и красно
занесеним крилом да л’ разбити смеде
језеро слеђено, с ињем, куд се деде
летова засталих ледник блистав јасно.

Негдашњи се Лабуд сећа, али касно:
диван је,но залуд слободу он хтеде,
јер опево није крај где да проведе
век, кад мраз јалов сину чамом страсно.

Вратом стрешће белу ту смрт што је стече
простором кажњена птица ког порече,
ал’ на ужас тла што перје јој спутава.

Сабласт која на том месту сјаји, присно,
укочен у хладном сну презира спава
заоденут Лабуд, изгнан бескорисно….

 

 МЕСЕЧИНА, Пол Верлен

Пејзаж без премца, то је ваша душа
Где иду љупке маске, плешу кринке,
А сви, док звонка лаута се слуша,
К’о да су тужни испод чудне шминке.

Премда у песми сетно им трепере,
Победна љубав, живот дневног сјаја,
У срећу као да немају вере,
А песма им се с месечином спаја,

Са месечином и тужном и лепом
Од које птице сањају у борју
И водоскоци у заносу слепом
Јецају, витки, у своме мраморју.

john_everett_millais_-_ophelia_-_google_art_project
ОФЕЛИЈА, Артур Рембо
I
На мирном црном валу где звезде сањају
Бела Офелија попут великог крина
Лелуја веловима који урањају…
Одјек хајке стиже из шума, из даљина.

Већ вековима Тужна Офелија тако
Плови, сабласт бела, реком што црна тече.
Већ вековима кротка лудост њена лако
Ромори своју романсу у лахор, у вече.

Ветар велове вије, груди јој целива,
вода љуљушка велове, сплетене, беле;
На рамену јој дрхте, плачу ресе ива,
Над челом које сања трске се наднеле.

Уздишу око ње локвањи који вену;
Каткада у јови заспалој буди гнезда
Из којих мали дрхтај прхне у трену:
– Тајанствена песма са златних пада звезда.
II
Бледа Офелијо! Лепа попут снегова!
Да, Ти умре, дете, однеле су те воде.
– Ветрови што се руше с норвешких брегова
Шаптали су ти речи опоре слободе;

То дах један што ти густе свијао косе
Чудне носаше звуке твом даху што сања;
Слушао ти је срце пев природе, што се
Јави уздахом ноћи и тужаљком грања.

То ти глас лудих мора, грцај недогледан
Сломи детињу груд, а преблага је била;
То у априлско јутро леп бледи витез један,
Јадни лудак, немо седе до твог крила.

Рај! Љубав! Слобода! Лудо, каква снивања!
На тој си ватри била ко снег што се топи;
Реч ти визија стесни у своја збивања
– Са стравом се бескрај у плавом оку стопи.

III
А песник каже да преко звездане пруге
Долазиш ноћу, тражиш цвеће што си брала,
И да виде на води велове твоје дуге;
Офелија плови, велики крин врх вала.

 

КОШТАНА, Митке – монолог

Пустите ме да још једном видим очима својим старим младост своју! Пустите ме да је замислим, да је оживим, да је ожалим, да је питам зашто тако брзо умре, зашто ме тако рано остави…

МОСТ НА ЖЕПИ, Иво Андрић

34oq4xl
Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф и као жртва једне
опасне интриге паде изненада у немилост. Борба је трајала целу зиму и пролеће. (Било је
неко зло и хладно пролеће, које није никако дало лету да гране.) А са месецом мајем
изиђе Јусуф из заточења као победник. И живот се настави, сјајан, миран, једноличан. Али
од оних зимских месеци, кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било
размака ни колико је оштрица ножа, остаде у победнику везиру нешто стишано и
замишљено. Оно неизрециво, што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито
добро, и што им се, само покаткад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи.
Живећи заточен, у осами и немилости, везир се сетио живље свога порекла и своје
земље. Јер, разочарање и бол одводе мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке. (Умрли су
обоје још док је он био скроман помоћник наџорника царских штала, и он је дао да им
се опервазе гробови каменом и подигну бели надгробни нишани.) Сетио се Босне и села
Жепе, из ког су га одвели кад му је било девет година.
Било је пријатно, тако у несрећи, мислити на далеку земљу и раштркано село Жепу, где
у свакој кући има прича о његовој слави и успеху у Цариграду, а где нико не познаје и
не слути наличје славе ни цену по коју се успех стиче.
Још тога истог лета он је имао прилике да говори с људима који су долазили из Босне.
Распитивао се, и казивали су му. После буна и ратова бејаху наишли неред, оскуда, глад и
свакојаке болести. Он одреди знатну помоћ свима својима, колико год их још има у
Жепи, и у исто време нареди да се види шта им је најпотребније од грађевина. Јавише му да
има још четири куће Шеткића, да су понајимућнији у селу, али да је и село и сав тај крај
осиромашио, да им је џамија оронула и огорела, чесма пресахла; а најгоре им је што
немају моста на Жепи. Село је на брегу крај самог утока Жепе у Дрину, а једини пут за
Вишеград иде преко Жепе, педесетак корака повише ушћа. Какав год мост начине од
брвана, вода га однесе. Јер, или набуја Жепа, нагло и изненада као и сви горски потоци,
па подрије и отплави греде; или надође Дрина, па зајази и заустави Жепу код ушћа, и она
нарасте и дигне мост као да га није ни било. А зими се опет ухвати поледица по брвнима,
па да се поломе и стока и људи. Ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро.
Везир даде шест ћилима за џамију, и новца колико треба да се пред џамијом
подигне чесма са три луле. И у исто време одлучи да им подигне мост.
У Цариграду је тада живео један Италијан, неимар, који је градио неколико мостова
у околини Царигарда и по њима се прочуо. Њега најми везиров хазнадар и посла са
двојицом дворских људи у Босну.
Стигли су још за снега у Вишеград. Неколико дана узастопце су гледали зачуђени
Вишеграђани неимара како, погнут и сед, а румен и младолик у лицу, обилази велики
каменити мост, туцка, међу прстима мрви и на језику куша малтер из саставака, и како
премерава корацима окна. Затим је неколико дана одлазио у Бању, где је био мајдан
седре из кога је вађен камен за вишеградски мост. Извео је аргате и откопао мајдан,
који је био посве засут земљом и обрастао шипрагом и борићима. Копали су док нису
нашли широку и дубоку жилу камена, који је био једрији и бељи од оног којим је зидан
вишеградски мост. Одатле се спустио низ Дрину, све до Жепе, и одредио место где ће бити
скела за превоз камена. Тада се један од оне двојице везирових људи врати у Цариград
с рачуном и плановима.
Неимар остаде да чека, али није хтео да станује ни у Вишеграду ни у којој од
хришћанских кућа понад Жепе. На узвисини, у оном углу што га чине Дрина и Жепа,
сагради брвнару – онај везиров човек и један вишеградски кјатиб су му били тумачи – и у
њој је становао. Сам је себи кувао. Куповао је од сељака јаја, кајмак, лук и суво
воће. А меса, кажу, није никад куповао. Поваздан је нешто тесао, цртао, испитивао врсте
седре или осматрао ток и правац Жепе.
Уто се из Цариграда врати и онај чиновник са везировим одобрењем и првом
трећином потребног новца.
Отпоче рад. Свет није могао да се начуди необичном послу. Није ни наличило на
мост оно што се радило. Најпре побише укосо преко Жепе тешке борове греде, па између
њих два реда коља, преплетоше прућем и набише иловачом, као шанац. Тако свратише реку
и једна половина корита остаде сува. Управо кад су довршили тај рад, проломи се једног
дана, негде у планини, облак, и зачас се замути и набуја Жепа. Ту исту ноћ провали већ
готов насип по средини. А кад сутра освану дан, вода је била већ спласла, али је плетер
био испроваљиван, коље почупано, греде искривљене. Међу радницима и у народу пође
шапат да Жепа не да моста на се. Али већ трећи дан нареди неимар да се побија ново
коље, још дубље, и да се исправе и поравнају преостале греде. И опет је из дубине
ођекивало каменито речно корито од маљева и радничке вике и удараца у ритму.
Тек кад све би спремљено и готово, и довучен камен из Бање, стигоше клесари и
зидари, Херцеговци и Далматинци. Подигоше им дрвењаре, пред којима су клесали камен,
бели од камене прашине као воденичари. А неимар је обилазио око њих, сагињао се над
њима и мерио им сваки час рад жутим лименим троугаоником и оловним виском на
зеленом концу. Већ су били с једне и друге стране просекли камениту и стрму обалу, кад
понестаде новца. Наста зловоља међу радницима и у народу мрмљање да од моста
неће бити ништа. Неки који су долазили из Цариграда причали су како се говори да се везир
променио. Нико не зна шта му је, да ли је болест или су неке бриге, тек он бива све
неприступачнији и заборавља и напушта већ отпочеле радове и у самом Цариграду. Али
после неколико дана стиже везиров човек са заосталим делом новца, и градња се настави.
На петнаест дана пред Митровдан, свет који је прелазио Жепу преко брвна, мало
повише градње, примети први пут како се с обе стране реке, из тамносива камена
шкриљавца, помаља бео, гладак зид од тесана камена, оплетен са свих страна скелама
као паучином. Од тада је растао сваког дана. Али уто падоше први мразеви и рад се
обустави. Зидари одоше кућама, на зимовање, а неимар је зимовао у својој брвнари, из
које није готово никуд излазио, поваздан погнут над својим плановима и рачунима.
Само је радњу пригледао често. Кад, пред пролеће, стаде лед пуцати, он је сваки час,
забринут, обилазио скеле и насипе. Покаткад и ноћу, са лучем у руци.
Још пре Ђурђевдана вратише се зидари и рад отпоче поново. А тачно у по лета би
посао довршен. Весело оборише радници скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се
мост, витак и бео, сведен на један лук од стене до стене.
На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину у растргану и
пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој свака по
запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак,
лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а
дубоко под њим је гргољила запењена и укроћена Жепа. Дуго нису очи могле да се
привикну на тај лук смишљених и танких линија, који изгледа као да је у лету само запео за
тај оштри мрки крш, пун кукриковине и павите, и да ће првом приликом наставити лет и
ишчезнути.

images
Из околних села поврве свет да види мост. Из Вишеграда и Рогатице су долазили
варошани и дивили му се, жалећи што је у тој врлети и дивљини а не у њиховој касаби.
– Ваља родит везира! – одговарали су им Жепљани и ударали дланом по каменитој
огради, која је била права и оштрих бридова као да је од сира резана а не у камен сечена.
Још док су први путници, застајкујући од чуђења, прелазили преко моста, неимар је
исплатио раднике, повезао и натоварио своје сандуке са справама и хартијама, и заједно с
оним везировим људима кренуо пут Цариграда.
Тек тада пође по вароши и по селима говор о њему. Селим, Циганин, који му је на
свом коњу догонио ствари из Вишеграда и једини залазио у његову брвнару, седи по
дућанима и прича, богзна по који пут, све што зна о странцу.
– Асли и није он човек к’о што су други људи. Оно зимус док се није радило, па му
ја не отиђи по десетак-петн’ест дана. А кад дођем, а оно све нераспремљено к’о што
сам и оставио. У студеној брвнари он сједи са капом од међедине на глави, умотан до
под пазуха, само му руке вире, помодриле од студени, а он једнако струже оно
камење, па пише нешто; па струже, па пише. Све тако. Ја отоварим, а он гледа у мене
оним зеленим очима, а обрве му се накостријешиле, би рек’о прождријеће те. А нит говори
нит ромори. Оно никад нисам видио. И, људи моји, колико се намучи, ето годину и по, а
кад би готов, пође у Стамбул и превезосмо га на скели, одљума на оном коњу: ама
да се једном обазрије јал’ на нас јал’ на ћуприју! Јок.
А дућанџије га све више испитују о неимару и његовом животу, и све се чуде и не
могу да назале што га нису боље и пажљивије загледали док је још пролазио вишеградским
сокацима.
А неимар је дотле путовао и, кад би, два конака до Цариграда, разболе се од куге.
У грозници, једва се држећи на коњу, стиже у град. Одмах сврати у болницу италијанских
фрањеваца. А сутрадан у исто доба издахну на рукама једног фратра.
Већ идућег дана, ујутро, известише везира о неимаровој смрти и предадоше му
преостале рачуне и нацрте моста. Неимар је био примио само четврти део своје плате. Иза
себе није оставио ни дуга ни готовине, ни тестамента ни каквих наследника. После дужег
размишљања, одреди везир да се од преостала три дела један исплати болници, а друга два
дају у задужбину за сиротињски хлеб и чорбу.
Управо кад је то наређивао – било је мирно јутро под крај лета – донесоше му
молбу једног младог а ученог цариградског муалима, који је био из Босне родом,
писао врло глатке стихове, и кога је везир с времена на време даривао и помагао. Чуо
је, каже, за мост који је везир подигао у Босни, и нада се да ће и на ту, као сваку јавну
грађевину, урезати натпис да се зна кад је зидана и ко је подиже. Као увек, он и сад нуди
везиру своје услуге и моли да га удостоји да прими хронограм који му шаље и који је с
великим трудом саставио. На приложеној тврђој хартији био је фино исписан хронограм са
црвеним и златним иницијалом:
Кад Добра Управа и Племенита Вештина Пружише руку једна другој, Настаде овај
красни мост, Радост поданика и дика Јусуфова На оба света.
Испод тога је био везиров печат у овалу, подељен на два неједнака поља; на
већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У
ћутању је сигурност.
Везир је седео дуго над том молбом, раширених руку, притискујући једним дланом
натпис у стиховима, а другим неимарове рачуне и нацрт моста. У последње време он је
све дуже размишљао над молбама и списима.
Прошле су, још летос, две године од његова пада и заточеништва. У прво време,
после повратка на власт, он није примећивао какве промене на себи. Био је у најлепшим
годинама кад се зна и осећа пуна вредност живота; победио је све противнике и био
моћнији него икад пре; дубином скорашњег пада могао је да мери висину своје моћи.
Али што је више одмицало време, њему се – уместо да заборавља – у сећању све чешће
јављала помисао на тамницу. Ако је и успевао понекад да растера мисли, он није имао
моћи да спречи снове. У сну поче да му се јавља тамница, а из ноћних снова је, као
неодређен ужас, прелазила у јаву, и тровала му дане.
Постаде осетљивији за ствари око себе. Вређали су га извесни предмети које пре није
ни примећивао. Наредио је да се дигне сав сомот из палате и замени светлом чохом која
је глатка, мека и не шкрипи под руком. Замрзну седеф, јер га је у мислима везивао с
неком студеном пустоши и осамом. Од додира седефа и од самог погледа на њ трнули
су му зуби и пролазила језа уз кожу. Све покућство и оружје у ком је било седефа
одстрањено је из његових соба.
Све поче да прима са прикривеним али дубоким неповерењем. Однекуд се устали у
њему ова мисао: свако људско дело и свака реч могу да донесу зло. И та могућност
поче да веје из сваке ствари коју чује, види, рекне или помисли. Победник везир осети страх
од живота. Тако је и не слутећи улазио у оно стање које је прва фаза умирања, кад човек
почне да с више интереса посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме.
То је зло ровало и кидало у њему, а није могао ни помислити да га коме исповеди и
повери; па и кад то зло доврши свој рад и избије на површину, нико га неће познати; људи
ће казати просто: смрт. Јер, људи и не слуте колико има моћних и великих који тако ћутке и
невидљиво, а брзо, умиру у себи.
И овога јутра је везир био уморан и неиспаван, али миран и сабран; очни капци су му
били тешки, а лице као слеђено у свежини јутра. Мислио је на странца неимара који је умро, и
на сиротињу која ће јести његову зараду. Мислио је на далеку брдовиту и мрачну земљу
Босну (одувек му је у помисли на Босну било нечег мрачног!), коју ни сама светлост
ислама није могла него само делимично да обасја, и у којој је живот, без икакве више
уљуђености и питомости, сиромашан, штур, опор. И колико таквих покрајина има на овом
божјем свету? Колико дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде и
џамија без украса и лепоте?
У мислима му се отварао свет, пун свакојаких потреба, нужде, и страха под разним
облицима.
Сунце је блештало по ситној зеленој ћерамиди на киоску у врту. Везир обори поглед
на муалимов натпис у стиховима, полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис.
Засладе само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само
девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом, а онда подиже поново
руку и једним снажним потезом избриса и њу.
Тако остаде мост без имена и знака.
Он је, тамо у Босни, блештао на сунцу и сјао на месечини, и пребацивао преко себе
људе и стоку. Мало-помало ишчезну посве онај круг разроване земље и разбацаних
предмета који окружује сваку нову градњу; свет разнесе и вода отплави поломљено коље
и парчад скела и преосталу грађу, а кише сапраше трагове клесарског рада. Али предео
није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране његов бео и
смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична
мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.
Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак.
То је било једног вечера кад се враћао из планине и, уморан, сео поред камените ограде
на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на
камен, осети да је још топал од дневне жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио
хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се
споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.
220px-Andric_Ivo

ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ, АЛЕКСА ШАНТИЋ

badnji_dan_lrg

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зâри.
Сâм сам. Из кута бије сахат стари,
и глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Кô друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била кô врт један,
Гдје је поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће,
Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мисô надалеко лута,
И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Кô символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У То би халка закуцала. — “Петар!“
— Ускликне отац — “Он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело —
Отворите му!“ … И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто.
Сучући брке, стари сусјед вјешто
Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, кô ведар сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почô, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било кô да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви, драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал’ глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема… Сам, кô камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Кô студен травку уврх крша гола, —
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме
Све књиге старе, снови чежње дуге —
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил’ би ова јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, кô са грана,
И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!… Све у блијеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, кô да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште кô свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисати сјен туге…
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

“Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију
Што своје душе на звјездама грију, —
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна“…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зâри…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…