ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, писма

n

ПИСМО СЕЛИМА ВЕЗИРА

Селим везир, роб роба свечева,
слуга брата сунца свијетскога,
а посланик од све земље цара.
На знање ви, главари с владиком!
Цар од царах мене је спремио
да облазим земљу свуколику,
да уредбу видим како стоји:
да се вуци не преједу меса;
да овчица која не занесе
своје руно у грм покрај пута;
да подстрижем што је предугачко,
да одлијем ђе је препунано;
да прегледам у младежи зубе
да се ружа у трн не изгуби,
да не гине бисер у буниште;
и да раји узду попритегнем,
е је раја ка остала марва.
Па сам чуо и за ваше горе.
Породица света Пророкова
зна јунаштву праведну цијену.
Лажу људи што за лафа кажу
да се миша и најмање боји.
Хајте мени под мојим шатором,
ти, владико, и главни сердари,
само да сте цару на бјељегу,
за примити од мене дарове,
па живите као досле што сте.
Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата,
а камоли главу од купуса.
Шта би било одучити трске
да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
да к сињему мору не хитају?
Ко изиде испод дивне сјенке
Пророкова страшнога барјака,
сунце ће га спржит као муња.
Песницом се нада не растеже!
Миш у тикви – што је него сужањ?
Узду глодат – да се ломе зуби!
Небо нема без грома цијену.
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна –
добре душе, кад јој ребра пучу.
Тешко земљи куда прође војска!

ПИСМО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
Не сломи га,ал` зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
Није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
Грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне;
Крв је људска рана наопака,
На нос вам је почела скакати;
Препунисте мјешину гријеха,
Пуче колан свечевој кобили;
Леополдов храбри војвода,
Собијевски војвода савојски
Саломише демону рогове.
У ћитапу не пише једнако
За два брата једноимењака;
Пред Бечом је бурак посрнуо,
Обрнуше кола низа страну.

Не требује царство нељудима,
Нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
Дивљи вепар има а не човјек.

Кому закон лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовјеством.
Ја се сјећам што си рећи хтио!
Трагови су многи до пећине –
За горске се госте не приправља`!
У њих сада друге мисли нема
Да што остре зубе за сусједе,
Да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику;
За међеда скована сјекира.
Јошт имате земље и овацах,
Па харајте и коже гулите.
У вас стење на свакоју страну,
Зло под горим, као добро под злом.
Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претрже;
Отада смо виши пријатељи,
У главу ми памет ућерасте.

ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ, Доситеј Обрадовић

images

-ОДЛОМЦИ-

…Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпсик за слушати и овде што учени људи говоре, гди намеравам пребивати најмање једну годину и мислим с помоћу бога и којег доброг Србина дати на штампу с гражданскими словами на наш прости српски језик једну књигу, која ће се звати Савет здраваго разума, на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико путовање. Моја ће књига написана бити чисто српски, како год и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната.

Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико наваца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао: зато сумњава се предузимати је на свој трошак, не знајући какву ће срећу књига имати. Уздам се да ће се наћи који својему роду дображелатељ, Сарајлија и Требињанин, Новосађанин и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе што добро српски на штампи видити. Ако шта да, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од којих сам што добро научио, из којих премудрих књига француских, немецких и талијанских најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати.Нудер обазри се, не би ли и ту кога нашао који би изволио соопштник општеполезнога дела бити; кажи му да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити. Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до оних самих далеких времена кад се наше кости у прах обрате. По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити.

Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе. У садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести – дело весма полезно, будући да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити мало труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита?

Знам да ми може ко против рећи: да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало помало изгубити. Одговарам: која је нами корист од једног језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам…? Нек науче…! То је ласно рећи, али није учинити. Колико је оних који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду, и на њему сви који само знаду читати могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити. Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?

Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти ако они почну на своји језици писати, како и није пропао. Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити. Москаљи све своје најбоље књига на свом дијалекту с гражданским словом штампају.
Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље него оно што је полезније? Што год не приноси какову либо ползу, не има никакве доброте у себи. Зашто би се дакле ми Србљи сумњавали у таковом и толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се славеносерпски језик употребљава, него земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, које се случава и свим другим језиком. Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре?
Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске сљедоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Херцеговце, будући да закон и вере може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Херцеговац Турчин – он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Херцеговци, догод бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њихови стари били. За сав дакле српски род ја ћу преводити славних и премудрих људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују.
Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества. Ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви што их је гођ, од стране божје налажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од бога.А зашто дакле у сваком закону има злих и неправедних људи? Није тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакосно и зло срце и преко мере љубов к самом себи. Ово су извори из којих извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје – а што је најгоре – под именом вере и закона, превраћајући и толмачећи закон свој по злоби и по страсти срца свога.

Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту да у лицу сваког себи подобног чловека позна брата свога, нит’ мислећи нити питајући: које је вере и закона – оне у којеј га је бог изволио да се роди, као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и закону? С божјом. Дакле, шта би ми хотели: да смо паметнији и бољи од бога? Оно што бог допушта и хоће, то ми нећемо! О наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискивати од других оно исто које кад би други од нас изискивали, велика би нам се неправда чинила! Познајмо једанпут сву силу ових речи – просте су и блажене и не требују никаква толмачења: што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогну у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе, узрокује вражбу и свако зло – сљедователно није од бога. Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.

Ја сам искуством познао жељу, љубов, усрдије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали. Како бих ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, развје трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности? А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учених људи: и таковим способом и родитеље у њиховом благом намјеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божествени огањ ка ученију и к добродјетељи возжигавајући, и свет разума чак до простих сељана и до самих пастирских колиба раширујући. У садашње срећно време зраци ученија и философије до татарских граница досежу.

Ево ти, брате, моје намјереније у Лајпсику! Намах ћу предузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у колегије не престајем ходити. Ти гледај, те распошљи неколико од ових писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу оно што је с моје стране могуће изоставити. Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: „Овде леже његове српске кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет!“

У Лајпсику, на 1783. априла 13.

Твој брат и слуга

Доситеј Обрадовић

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

gavril-stefanovic-venclovic1

БЕСЕДЕ ШАЈКАШИМА
О ПОТРЕБИ УЧЕЊА И ПОХАЂАЊА ШКОЛЕ
„Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена – жива је то ваша у маторству палица!…
Како се сами нисмо измала божију путу учили, тако и сад деце ваше на учењу нејма ни мушко ни женско, него се по сокаци бију и псују, ка и оци што су им чинили. Исто толико боји му се мати да не би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи – таки му уклопи комад у руке. А није да га умије, обуче и очешља, пак за много да га учи… пак да га тера у школу учити се. Ако ли већ није за школу, таки посао који у руке, и запретити и избити, нек се измаечка учи пословати, да допосле не узбуде из њега зао човек и нерадилац. Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинећи, из постеље виче има ли што да пије и једе, и још устајући виче и псује се…
Верујемо да се је време обрнуло и стражње су настале године зле и опаке. Обрнули су се људи и изопачили се, те су стражњи постали од божије милости! Уклонили су се од добра на зло. Од божијега закона на безакоње, од братске лепе љубави на мрзост и ненавидност. А време свако са својим завичајем долази и пролази, како је и сад ово лето прошло…“

ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Велики се то ђаво,
као црни биво у срцу гнезди.
ево сам то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
и који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни друге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, одломци

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, Петар Петровић Његош
(Одломци)

images
ВЛАДИКА ДАНИЛО: 
"А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Једна сламка међу вихорове,
Сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
Суза моја нема родитеља,
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве.“
„Бог вас клео, погани изроди,
Што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
И пред друге српске витезове,
Који живе доклен сунца грије?“
„Час проклињем лански по сто путах
У који ме Турци не смакоше,
Да не варам народно надање.“

ВУК МИЋУНОВИЋ:
„У добру је лако добар бити,
На муци се познају јунаци!“
КОЛО:
„Чашу меда још нико не попи,
Што је чашом жучи не загрчи;
Чаша жучин иште чашу меда,
Смијешане најлакше се пију.“
ВЛАДИКА ДАНИЛО:
„Да, нијесу ни криви толико;
Премами их невјера на вјеру,
Улови их у мрежу ђавољу…
Што је човјек? Ка слабо живинче!“
Страх животу каља образ често.“
„Иза туче ведрије је небо,
Иза туге бистрија је душа,
Иза плача веселије појеш.“
СКЕНДЕР-АГА:
„Видије ли суда од два пића,
Али капе за по двије главе?
Мањи поток у виши увире,
Код увора своје име губи,
А на бријег морски обојица.“
СЕЛИМ-ВЕЗИР, писмо:
„Да овчица која не занесе
Своје руно у грм покрај пута;“ (одметање)
„Да пострижем што је предугачко;
Да одлијем ђе је препунано;
Да погледам у малдежи зубе
Да се ружа у трн не изгуби
Да не гине бисер у буниште (намет и одвођење српских девојака у харем)
И да раји узду попритегнем,
Јер је раја ка остала марва.“ (опхођење према народу и понижење народа)
„Лажу људи што за лафа кажу
Да се и миша и најмање боји.“
„Јаки зуби и тврд орах сломе;
Добра сабља топуз иза врата,
А камоли главу од купуса.
Шта би било одлучити трске
Да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
Да к сињему мору не хитају?“
ВЛАДИКА ДАНИЛО, писмо:
„Тврд је орах, воћка чудновата,
Не сломи га, ал’зубе поломи!“
„Коме закон лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовјештвом.“
„Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претеже;
Отада смо већи пријатељи,
У главу ми памет ућерасте.“
КНЕЗ ЈАНКО:
„Да га могу добро осветити,
Ка да би га из гроба дигнули!
Ада ова несрећна невјеста
Те се данас уби међу нама
Љуће ми је на срце завила
Но несрећна глава Батрићева.“
ИГУМАН СТЕФАН:
„Све природа снабдева оружјем
Против неке необуздне силе,
Против нужде, против недовољства;
Остро осје одбрањује класје,
Трње ружу брани очупати“
„Муж је бранич жене и ђетета,
Народ бранич цркве и племена.“
ВЛАДИКА ДАНИЛО:
„Лепше ствари нема на свијету
Него лица пуно веселости,
Особено ка што је код тебе:
Са сребрном брадом до појаса,
Са сребрном косом до појаса,
А лице ти глатко и весело;
То је управ благослов Вишњега.“

ОЊЕГИНОВО ПИСМО ТАТЈАНИ

Знам, разјашњење тужне тајне
Дубоко ће вас увредити.
Какав ће презир племенити
Изрећи ваше очи сјајне!
Шта хоћу? С каквом жељом кобном
Отворићу вам срце своје?
Каквом се сад весељу злобном
Повода дати писмо моје.

images

Када ја у вашем срцу чедном
Нежности искру спазих једном.
Да верујем јој нисам смео;
Навици нисам дао маха,
Слободу празну нисам хтео
Да изгубим пун чудног страха.
Још једно нас је раставило…
Несрећни Ленски тад је пао…

Од свега што је срцу мило
Срце сам тада отргао;
Невезан ничим, ја сам затим
Мислио да слобода може
Да надокнади срећу: Боже!
Како погреших, како патим!
Не, да вас виђам, да вас пратим.
Да сваки осмех, поглед хватам
На вашем лицу и да патим,
Ваш глас да слушам и да схватам
Свом душом својом ваше чари
И савршенства од свих већа.
Да премирем крај вас у ствари,
И да се гасим… то је срећа!

А ја сам лишен свега тога;
Због вас ја лутам светом грубим;
Сваки је час живота мога
Драгоцен, а ја залуд губим
Већ ионако тешке дане
Судбином горком одбројане.
Мој век ће скоро да се скрати;
Ал’ да бих био жив, у свести,
Ја сваког јутра морам знати
Да ћу вас током дана срести…

imanges

Бојим се да се плаше
Од моје молбе очи ваше
К’о од лукавства које кујем…
И гневни прекор ја већ чујем.
Да знате како страшно боли
Љубавном жеђи бити морен,
У мом срцу које воли
Гушити немир страшћу створен!
Ја жудим да крај ваших ногу
Са сузама и болом слијем
Сву љубав, молбе, све што кријем;
И све што још изрећи могу!
А место тог, хладноћом лажном
И реч и поглед ја оружам.
Говорим с вама о неважном
И весео вам осмех пружам!…
Да противим себи, страсти,
Више у моћи није мојој.
Реших: у вашој ја сам власти
И предајем се судби својој.

b0504b40-e638-4e96-8766-6e646721e711

ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ

maxresdefault1

Пишем Вам – шта бих знала боље?
И шта Вам више могу рећи?
Сад зависи од Ваше воље
презрење Ваше да л’ ћу стећи.
Ал’ ако Вас мој удес худи
бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
и за срамоту мојих јада
не бисте знали Ви ни сада,
бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
и да ћу ма и ретко моћи
у селу да Вас видим нашем,
да се веселим гласу Вашем.
Да вам што кажем, па да затим
о истом мислим и да памтим
дане и ноћи дуге сама
док не дођете опет к нама.
Ал’ особењак Ви сте, знамо,
тешка Вам је сеоска чама.
А ми, ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради Вама.

images

Што дођосте у насе село?
У степу, где мој живот траје,
ја не бих срела Вас зацело
и не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
можда бих једном ( ко ће знати? ),
по срцу нашла друга варна
и била бих му жена смерна,
а својој деци добра мати.

Други!
Ал’ не, ја ником не бих
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио.
Твој поглед ме је свуд прогањ’о,
у души давно глас одзвањ’о…
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушо, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!
Ја Тебе често слушах сама;
говорио си са мном једном
кад просјаку помагах бедном
и када блажих молитвама,
буру и јад у срцу чедном.
Зар ти и оног трена,
О привиђење моје драго,
Промако кроз ноћ као сена,
над узглавље се моје саго
и шапнуо ми речи наде.
Љубави пуне и искрене?
Ко си Ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње сто ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости Твојој дајем себе,
пред Тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…
Замисли: ја сам овде сама
и никог нема да ме схвати;
Сустајем и мој ум се слама,
а немо моје срце пати.
Чека ме; наде глас у мени
бар погледом оживи једним,
или из тешког сна ме прени
прекором горким и праведним!

Заврших! Да прочитам, стрепим…
Од стида немам више даха…
Ал’ Ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…

imannnges imhages

МОСТ НА ЖЕПИ, Иво Андрић

34oq4xl
Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф и као жртва једне
опасне интриге паде изненада у немилост. Борба је трајала целу зиму и пролеће. (Било је
неко зло и хладно пролеће, које није никако дало лету да гране.) А са месецом мајем
изиђе Јусуф из заточења као победник. И живот се настави, сјајан, миран, једноличан. Али
од оних зимских месеци, кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било
размака ни колико је оштрица ножа, остаде у победнику везиру нешто стишано и
замишљено. Оно неизрециво, што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито
добро, и што им се, само покаткад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи.
Живећи заточен, у осами и немилости, везир се сетио живље свога порекла и своје
земље. Јер, разочарање и бол одводе мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке. (Умрли су
обоје још док је он био скроман помоћник наџорника царских штала, и он је дао да им
се опервазе гробови каменом и подигну бели надгробни нишани.) Сетио се Босне и села
Жепе, из ког су га одвели кад му је било девет година.
Било је пријатно, тако у несрећи, мислити на далеку земљу и раштркано село Жепу, где
у свакој кући има прича о његовој слави и успеху у Цариграду, а где нико не познаје и
не слути наличје славе ни цену по коју се успех стиче.
Још тога истог лета он је имао прилике да говори с људима који су долазили из Босне.
Распитивао се, и казивали су му. После буна и ратова бејаху наишли неред, оскуда, глад и
свакојаке болести. Он одреди знатну помоћ свима својима, колико год их још има у
Жепи, и у исто време нареди да се види шта им је најпотребније од грађевина. Јавише му да
има још четири куће Шеткића, да су понајимућнији у селу, али да је и село и сав тај крај
осиромашио, да им је џамија оронула и огорела, чесма пресахла; а најгоре им је што
немају моста на Жепи. Село је на брегу крај самог утока Жепе у Дрину, а једини пут за
Вишеград иде преко Жепе, педесетак корака повише ушћа. Какав год мост начине од
брвана, вода га однесе. Јер, или набуја Жепа, нагло и изненада као и сви горски потоци,
па подрије и отплави греде; или надође Дрина, па зајази и заустави Жепу код ушћа, и она
нарасте и дигне мост као да га није ни било. А зими се опет ухвати поледица по брвнима,
па да се поломе и стока и људи. Ко би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро.
Везир даде шест ћилима за џамију, и новца колико треба да се пред џамијом
подигне чесма са три луле. И у исто време одлучи да им подигне мост.
У Цариграду је тада живео један Италијан, неимар, који је градио неколико мостова
у околини Царигарда и по њима се прочуо. Њега најми везиров хазнадар и посла са
двојицом дворских људи у Босну.
Стигли су још за снега у Вишеград. Неколико дана узастопце су гледали зачуђени
Вишеграђани неимара како, погнут и сед, а румен и младолик у лицу, обилази велики
каменити мост, туцка, међу прстима мрви и на језику куша малтер из саставака, и како
премерава корацима окна. Затим је неколико дана одлазио у Бању, где је био мајдан
седре из кога је вађен камен за вишеградски мост. Извео је аргате и откопао мајдан,
који је био посве засут земљом и обрастао шипрагом и борићима. Копали су док нису
нашли широку и дубоку жилу камена, који је био једрији и бељи од оног којим је зидан
вишеградски мост. Одатле се спустио низ Дрину, све до Жепе, и одредио место где ће бити
скела за превоз камена. Тада се један од оне двојице везирових људи врати у Цариград
с рачуном и плановима.
Неимар остаде да чека, али није хтео да станује ни у Вишеграду ни у којој од
хришћанских кућа понад Жепе. На узвисини, у оном углу што га чине Дрина и Жепа,
сагради брвнару – онај везиров човек и један вишеградски кјатиб су му били тумачи – и у
њој је становао. Сам је себи кувао. Куповао је од сељака јаја, кајмак, лук и суво
воће. А меса, кажу, није никад куповао. Поваздан је нешто тесао, цртао, испитивао врсте
седре или осматрао ток и правац Жепе.
Уто се из Цариграда врати и онај чиновник са везировим одобрењем и првом
трећином потребног новца.
Отпоче рад. Свет није могао да се начуди необичном послу. Није ни наличило на
мост оно што се радило. Најпре побише укосо преко Жепе тешке борове греде, па између
њих два реда коља, преплетоше прућем и набише иловачом, као шанац. Тако свратише реку
и једна половина корита остаде сува. Управо кад су довршили тај рад, проломи се једног
дана, негде у планини, облак, и зачас се замути и набуја Жепа. Ту исту ноћ провали већ
готов насип по средини. А кад сутра освану дан, вода је била већ спласла, али је плетер
био испроваљиван, коље почупано, греде искривљене. Међу радницима и у народу пође
шапат да Жепа не да моста на се. Али већ трећи дан нареди неимар да се побија ново
коље, још дубље, и да се исправе и поравнају преостале греде. И опет је из дубине
ођекивало каменито речно корито од маљева и радничке вике и удараца у ритму.
Тек кад све би спремљено и готово, и довучен камен из Бање, стигоше клесари и
зидари, Херцеговци и Далматинци. Подигоше им дрвењаре, пред којима су клесали камен,
бели од камене прашине као воденичари. А неимар је обилазио око њих, сагињао се над
њима и мерио им сваки час рад жутим лименим троугаоником и оловним виском на
зеленом концу. Већ су били с једне и друге стране просекли камениту и стрму обалу, кад
понестаде новца. Наста зловоља међу радницима и у народу мрмљање да од моста
неће бити ништа. Неки који су долазили из Цариграда причали су како се говори да се везир
променио. Нико не зна шта му је, да ли је болест или су неке бриге, тек он бива све
неприступачнији и заборавља и напушта већ отпочеле радове и у самом Цариграду. Али
после неколико дана стиже везиров човек са заосталим делом новца, и градња се настави.
На петнаест дана пред Митровдан, свет који је прелазио Жепу преко брвна, мало
повише градње, примети први пут како се с обе стране реке, из тамносива камена
шкриљавца, помаља бео, гладак зид од тесана камена, оплетен са свих страна скелама
као паучином. Од тада је растао сваког дана. Али уто падоше први мразеви и рад се
обустави. Зидари одоше кућама, на зимовање, а неимар је зимовао у својој брвнари, из
које није готово никуд излазио, поваздан погнут над својим плановима и рачунима.
Само је радњу пригледао често. Кад, пред пролеће, стаде лед пуцати, он је сваки час,
забринут, обилазио скеле и насипе. Покаткад и ноћу, са лучем у руци.
Још пре Ђурђевдана вратише се зидари и рад отпоче поново. А тачно у по лета би
посао довршен. Весело оборише радници скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се
мост, витак и бео, сведен на један лук од стене до стене.
На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну грађевину у растргану и
пусту крају. Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој свака по
запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак,
лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а
дубоко под њим је гргољила запењена и укроћена Жепа. Дуго нису очи могле да се
привикну на тај лук смишљених и танких линија, који изгледа као да је у лету само запео за
тај оштри мрки крш, пун кукриковине и павите, и да ће првом приликом наставити лет и
ишчезнути.

images
Из околних села поврве свет да види мост. Из Вишеграда и Рогатице су долазили
варошани и дивили му се, жалећи што је у тој врлети и дивљини а не у њиховој касаби.
– Ваља родит везира! – одговарали су им Жепљани и ударали дланом по каменитој
огради, која је била права и оштрих бридова као да је од сира резана а не у камен сечена.
Још док су први путници, застајкујући од чуђења, прелазили преко моста, неимар је
исплатио раднике, повезао и натоварио своје сандуке са справама и хартијама, и заједно с
оним везировим људима кренуо пут Цариграда.
Тек тада пође по вароши и по селима говор о њему. Селим, Циганин, који му је на
свом коњу догонио ствари из Вишеграда и једини залазио у његову брвнару, седи по
дућанима и прича, богзна по који пут, све што зна о странцу.
– Асли и није он човек к’о што су други људи. Оно зимус док се није радило, па му
ја не отиђи по десетак-петн’ест дана. А кад дођем, а оно све нераспремљено к’о што
сам и оставио. У студеној брвнари он сједи са капом од међедине на глави, умотан до
под пазуха, само му руке вире, помодриле од студени, а он једнако струже оно
камење, па пише нешто; па струже, па пише. Све тако. Ја отоварим, а он гледа у мене
оним зеленим очима, а обрве му се накостријешиле, би рек’о прождријеће те. А нит говори
нит ромори. Оно никад нисам видио. И, људи моји, колико се намучи, ето годину и по, а
кад би готов, пође у Стамбул и превезосмо га на скели, одљума на оном коњу: ама
да се једном обазрије јал’ на нас јал’ на ћуприју! Јок.
А дућанџије га све више испитују о неимару и његовом животу, и све се чуде и не
могу да назале што га нису боље и пажљивије загледали док је још пролазио вишеградским
сокацима.
А неимар је дотле путовао и, кад би, два конака до Цариграда, разболе се од куге.
У грозници, једва се држећи на коњу, стиже у град. Одмах сврати у болницу италијанских
фрањеваца. А сутрадан у исто доба издахну на рукама једног фратра.
Већ идућег дана, ујутро, известише везира о неимаровој смрти и предадоше му
преостале рачуне и нацрте моста. Неимар је био примио само четврти део своје плате. Иза
себе није оставио ни дуга ни готовине, ни тестамента ни каквих наследника. После дужег
размишљања, одреди везир да се од преостала три дела један исплати болници, а друга два
дају у задужбину за сиротињски хлеб и чорбу.
Управо кад је то наређивао – било је мирно јутро под крај лета – донесоше му
молбу једног младог а ученог цариградског муалима, који је био из Босне родом,
писао врло глатке стихове, и кога је везир с времена на време даривао и помагао. Чуо
је, каже, за мост који је везир подигао у Босни, и нада се да ће и на ту, као сваку јавну
грађевину, урезати натпис да се зна кад је зидана и ко је подиже. Као увек, он и сад нуди
везиру своје услуге и моли да га удостоји да прими хронограм који му шаље и који је с
великим трудом саставио. На приложеној тврђој хартији био је фино исписан хронограм са
црвеним и златним иницијалом:
Кад Добра Управа и Племенита Вештина Пружише руку једна другој, Настаде овај
красни мост, Радост поданика и дика Јусуфова На оба света.
Испод тога је био везиров печат у овалу, подељен на два неједнака поља; на
већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински роб божји, а на мањем везирова девиза: У
ћутању је сигурност.
Везир је седео дуго над том молбом, раширених руку, притискујући једним дланом
натпис у стиховима, а другим неимарове рачуне и нацрт моста. У последње време он је
све дуже размишљао над молбама и списима.
Прошле су, још летос, две године од његова пада и заточеништва. У прво време,
после повратка на власт, он није примећивао какве промене на себи. Био је у најлепшим
годинама кад се зна и осећа пуна вредност живота; победио је све противнике и био
моћнији него икад пре; дубином скорашњег пада могао је да мери висину своје моћи.
Али што је више одмицало време, њему се – уместо да заборавља – у сећању све чешће
јављала помисао на тамницу. Ако је и успевао понекад да растера мисли, он није имао
моћи да спречи снове. У сну поче да му се јавља тамница, а из ноћних снова је, као
неодређен ужас, прелазила у јаву, и тровала му дане.
Постаде осетљивији за ствари око себе. Вређали су га извесни предмети које пре није
ни примећивао. Наредио је да се дигне сав сомот из палате и замени светлом чохом која
је глатка, мека и не шкрипи под руком. Замрзну седеф, јер га је у мислима везивао с
неком студеном пустоши и осамом. Од додира седефа и од самог погледа на њ трнули
су му зуби и пролазила језа уз кожу. Све покућство и оружје у ком је било седефа
одстрањено је из његових соба.
Све поче да прима са прикривеним али дубоким неповерењем. Однекуд се устали у
њему ова мисао: свако људско дело и свака реч могу да донесу зло. И та могућност
поче да веје из сваке ствари коју чује, види, рекне или помисли. Победник везир осети страх
од живота. Тако је и не слутећи улазио у оно стање које је прва фаза умирања, кад човек
почне да с више интереса посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме.
То је зло ровало и кидало у њему, а није могао ни помислити да га коме исповеди и
повери; па и кад то зло доврши свој рад и избије на површину, нико га неће познати; људи
ће казати просто: смрт. Јер, људи и не слуте колико има моћних и великих који тако ћутке и
невидљиво, а брзо, умиру у себи.
И овога јутра је везир био уморан и неиспаван, али миран и сабран; очни капци су му
били тешки, а лице као слеђено у свежини јутра. Мислио је на странца неимара који је умро, и
на сиротињу која ће јести његову зараду. Мислио је на далеку брдовиту и мрачну земљу
Босну (одувек му је у помисли на Босну било нечег мрачног!), коју ни сама светлост
ислама није могла него само делимично да обасја, и у којој је живот, без икакве више
уљуђености и питомости, сиромашан, штур, опор. И колико таквих покрајина има на овом
божјем свету? Колико дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде и
џамија без украса и лепоте?
У мислима му се отварао свет, пун свакојаких потреба, нужде, и страха под разним
облицима.
Сунце је блештало по ситној зеленој ћерамиди на киоску у врту. Везир обори поглед
на муалимов натпис у стиховима, полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис.
Засладе само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само
девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом, а онда подиже поново
руку и једним снажним потезом избриса и њу.
Тако остаде мост без имена и знака.
Он је, тамо у Босни, блештао на сунцу и сјао на месечини, и пребацивао преко себе
људе и стоку. Мало-помало ишчезну посве онај круг разроване земље и разбацаних
предмета који окружује сваку нову градњу; свет разнесе и вода отплави поломљено коље
и парчад скела и преосталу грађу, а кише сапраше трагове клесарског рада. Али предео
није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране његов бео и
смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична
мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.
Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му испита и сазна постанак.
То је било једног вечера кад се враћао из планине и, уморан, сео поред камените ограде
на мосту. Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се наслонио леђима на
камен, осети да је још топал од дневне жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио
хладан ветар; пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се
споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.
220px-Andric_Ivo