КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ, систематизација

КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ

-Трајање средњошколског образовања: три године

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, писма

n

ПИСМО СЕЛИМА ВЕЗИРА

Селим везир, роб роба свечева,
слуга брата сунца свијетскога,
а посланик од све земље цара.
На знање ви, главари с владиком!
Цар од царах мене је спремио
да облазим земљу свуколику,
да уредбу видим како стоји:
да се вуци не преједу меса;
да овчица која не занесе
своје руно у грм покрај пута;
да подстрижем што је предугачко,
да одлијем ђе је препунано;
да прегледам у младежи зубе
да се ружа у трн не изгуби,
да не гине бисер у буниште;
и да раји узду попритегнем,
е је раја ка остала марва.
Па сам чуо и за ваше горе.
Породица света Пророкова
зна јунаштву праведну цијену.
Лажу људи што за лафа кажу
да се миша и најмање боји.
Хајте мени под мојим шатором,
ти, владико, и главни сердари,
само да сте цару на бјељегу,
за примити од мене дарове,
па живите као досле што сте.
Јаки зуби и тврд орах сломе;
добра сабља топуз иза врата,
а камоли главу од купуса.
Шта би било одучити трске
да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
да к сињему мору не хитају?
Ко изиде испод дивне сјенке
Пророкова страшнога барјака,
сунце ће га спржит као муња.
Песницом се нада не растеже!
Миш у тикви – што је него сужањ?
Узду глодат – да се ломе зуби!
Небо нема без грома цијену.
У фукаре очи од сплачине.
Пучина је стока једна грдна –
добре душе, кад јој ребра пучу.
Тешко земљи куда прође војска!

ПИСМО ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Од владике и свијех главарах
Селим-паши отпоздрав на писмо.
Тврд је орах воћка чудновата,
Не сломи га,ал` зубе поломи!
Није вино пошто приђе бјеше,
Није свијет оно што мишљасте.
Барјактару дариват Европу-
Грехота је о том и мислити!
Веља крушка у грло западне;
Крв је људска рана наопака,
На нос вам је почела скакати;
Препунисте мјешину гријеха,
Пуче колан свечевој кобили;
Леополдов храбри војвода,
Собијевски војвода савојски
Саломише демону рогове.
У ћитапу не пише једнако
За два брата једноимењака;
Пред Бечом је бурак посрнуо,
Обрнуше кола низа страну.

Не требује царство нељудима,
Нако да се пред свијетом руже.
Дивљу памет а ћуд отровану
Дивљи вепар има а не човјек.

Кому закон лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовјеством.
Ја се сјећам што си рећи хтио!
Трагови су многи до пећине –
За горске се госте не приправља`!
У њих сада друге мисли нема
Да што остре зубе за сусједе,
Да чувају стадо од звјеради.
Тијесна су врата уљанику;
За међеда скована сјекира.
Јошт имате земље и овацах,
Па харајте и коже гулите.
У вас стење на свакоју страну,
Зло под горим, као добро под злом.
Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претрже;
Отада смо виши пријатељи,
У главу ми памет ућерасте.

ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ, Доситеј Обрадовић

images

-ОДЛОМЦИ-

…Дајем ти на знање, друже мој, да сам прешао из Хале у Лајпсик за слушати и овде што учени људи говоре, гди намеравам пребивати најмање једну годину и мислим с помоћу бога и којег доброг Србина дати на штампу с гражданскими словами на наш прости српски језик једну књигу, која ће се звати Савет здраваго разума, на ползу мојега рода, да ми није залуду мука и толико путовање. Моја ће књига написана бити чисто српски, како год и ово писмо, да је могу разумети сви српски синови и кћери, од Црне Горе до Смедерева и до Баната.

Ја добитка од моје књиге никаква не иштем, само да се хоће толико наваца наћи да типограф плаћен буде. Он досад није никакву српску књигу на штампу издао: зато сумњава се предузимати је на свој трошак, не знајући какву ће срећу књига имати. Уздам се да ће се наћи који својему роду дображелатељ, Сарајлија и Требињанин, Новосађанин и Осечанин, да пошље овде типографу по неколико дуката за дати му дрзновеније и показати му да се находе људи који желе што добро српски на штампи видити. Ако шта да, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у том себе хвалити, но оне људе од којих сам што добро научио, из којих премудрих књига француских, немецких и талијанских најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати.Нудер обазри се, не би ли и ту кога нашао који би изволио соопштник општеполезнога дела бити; кажи му да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити. Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до оних самих далеких времена кад се наше кости у прах обрате. По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити.

Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе. У садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести – дело весма полезно, будући да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду читати. А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити мало труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што чита?

Знам да ми може ко против рећи: да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало помало изгубити. Одговарам: која је нами корист од једног језика којега у целом народу од десет хиљада једва један како ваља разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам…? Нек науче…! То је ласно рећи, али није учинити. Колико је оних који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи прости дијалект сви знаду, и на њему сви који само знаду читати могу разум свој просветити, срце побољшати и нараве украсити. Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?

Французи и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти ако они почну на своји језици писати, како и није пропао. Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити. Москаљи све своје најбоље књига на свом дијалекту с гражданским словом штампају.
Само простота и глупост задовољава се всегда при старинском остати. Зашто је друго бог дао човеку разум, расужденије и слободну вољу него да може расудити, распознати и изабрати оно што је боље? А шта је друго боље него оно што је полезније? Што год не приноси какову либо ползу, не има никакве доброте у себи. Зашто би се дакле ми Србљи сумњавали у таковом и толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати? Није мања част света у којеј се славеносерпски језик употребљава, него земља француска илити инглеска, искључивши врло малу различност која се находи у изговарању, које се случава и свим другим језиком. Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним истим језиком говоре?
Говорећи за народе који у овим краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске сљедоватеље, не искључавајући ни саме Турке Бошњаке и Херцеговце, будући да закон и вере може се променити, а род и језик никада. Бошњак и Херцеговац Турчин – он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци: Бошњаци и Херцеговци, догод бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су произишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њихови стари били. За сав дакле српски род ја ћу преводити славних и премудрих људи мисли и совјете, желећи да се сви ползују.
Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном. По закону и по вери сви би људи могли добри бити. Сви су закони основати на закону јестества. Ниједан закон на свету не вели: чини зло и буди неправедан; но напротив, сви што их је гођ, од стране божје налажу и заповедају: ником никаква зла не творити, добро творити и љубити правду. Бог је сама вечна доброта и правда; што год није добро и праведно, није од бога.А зашто дакле у сваком закону има злих и неправедних људи? Није тому закон узрок, него неразумије, слепота ума, покварено, пакосно и зло срце и преко мере љубов к самом себи. Ово су извори из којих извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје – а што је најгоре – под именом вере и закона, превраћајући и толмачећи закон свој по злоби и по страсти срца свога.

Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту да у лицу сваког себи подобног чловека позна брата свога, нит’ мислећи нити питајући: које је вере и закона – оне у којеј га је бог изволио да се роди, као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и закону? С божјом. Дакле, шта би ми хотели: да смо паметнији и бољи од бога? Оно што бог допушта и хоће, то ми нећемо! О наше детињске памети! Браћо, људи, познајмо једанпут нашу неправду! Како можемо ми изискивати од других оно исто које кад би други од нас изискивали, велика би нам се неправда чинила! Познајмо једанпут сву силу ових речи – просте су и блажене и не требују никаква толмачења: што год хоћете да вам чине други људи, чините и ви то њима. А шта би ми ради да нам други чине? Да нас пуштају с миром живити у нашем закону, да нам не чине никаква зла, да нам опраштају наше слабости и погрешке, да нас љубе и поштују и да нам помогну у потреби нашој. То исто и ми смо дужни свима људма на свету. Ово је сав закон и пророци. Свака наука која је овој противна узнемирује људе, узрокује вражбу и свако зло – сљедователно није од бога. Зато, дакле, ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.

Ја сам искуством познао жељу, љубов, усрдије и ревност господара Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали. Како бих ја, дакле, могао одговорити на љубов и пријазност мојега љубезнога рода, развје трудећи се, колико могу, за просвештеније јуности? А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учених људи: и таковим способом и родитеље у њиховом благом намјеренију укрепљавајући и у срцам младости српске небесни и божествени огањ ка ученију и к добродјетељи возжигавајући, и свет разума чак до простих сељана и до самих пастирских колиба раширујући. У садашње срећно време зраци ученија и философије до татарских граница досежу.

Ево ти, брате, моје намјереније у Лајпсику! Намах ћу предузети дело, колико ми допусти моја наука, будући да у колегије не престајем ходити. Ти гледај, те распошљи неколико од ових писама којекуда. Време ће ме научити јесам ли се у мојеј надежди преварио. Ако ли и то буде, нећу се уплашити, нити ћу оно што је с моје стране могуће изоставити. Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: „Овде леже његове српске кости! Он је љубио свој род! Вечна му памет!“

У Лајпсику, на 1783. априла 13.

Твој брат и слуга

Доситеј Обрадовић

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ

gavril-stefanovic-venclovic1

БЕСЕДЕ ШАЈКАШИМА
О ПОТРЕБИ УЧЕЊА И ПОХАЂАЊА ШКОЛЕ
„Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте, а с прутом учена – жива је то ваша у маторству палица!…
Како се сами нисмо измала божију путу учили, тако и сад деце ваше на учењу нејма ни мушко ни женско, него се по сокаци бију и псују, ка и оци што су им чинили. Исто толико боји му се мати да не би огладнило, те јоште како устане из постеље голо, неумивено, неопасато, или му лежећи у постељи – таки му уклопи комад у руке. А није да га умије, обуче и очешља, пак за много да га учи… пак да га тера у школу учити се. Ако ли већ није за школу, таки посао који у руке, и запретити и избити, нек се измаечка учи пословати, да допосле не узбуде из њега зао човек и нерадилац. Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! А и сам отац му тако чинећи, из постеље виче има ли што да пије и једе, и још устајући виче и псује се…
Верујемо да се је време обрнуло и стражње су настале године зле и опаке. Обрнули су се људи и изопачили се, те су стражњи постали од божије милости! Уклонили су се од добра на зло. Од божијега закона на безакоње, од братске лепе љубави на мрзост и ненавидност. А време свако са својим завичајем долази и пролази, како је и сад ово лето прошло…“

ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Велики се то ђаво,
као црни биво у срцу гнезди.
ево сам то видим
да неки други завичај злочест,
у моме телу војује
супроћ мога умља.
и који је тај други,
поснажнији закон
од божија закона?
јест и врло поснажнија
човечја жеља и зла ћуд,
којано нит се кога боја боји,
ни мора, ни друге болести
и зле несреће,
ни саме вечне муке.

ЛЕКТИРА ЗА ДРУГУ ГОДИНУ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

СЛУЖБЕНИК У ОСИГУРАЊУ

imhages

1. Кир Јања, Јован Стерија Поповић

2. Цигани, Александар С. Пушкин

3. Евгеније Оњегин, Александар С. Пушкин

4. Горски вијенац, Петар Петровић Његош

5. Мост на Жепи, Иво Андрић

34oq4xl

6. Ана Карењина, Лав Николајевич Толстој

7. Чича Горио, Оноре де Балзак

8. Ревизор, Никлај Васиљевич Гогољ

9. Вечити младожења, Јаков Игњатовић

10. Зона Замфирова, Стеван Сремац

11. Народни посланик, Бранислав Нушић

12. Кад су цветале тикве, Драгослав Михаиловић

347f0-annakareninakeiraknightleyfilm

Систематизација градива из књижевности

Други разред средње школе, пример огледног часа СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ГРАДИВА ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ ПРИПРЕМА ЗА ЧАС НАСТАВНА ЈЕДИНИЦА: СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ГРАДИВА ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ

ДВОЧАС

347f0-annakareninakeiraknightleyfilm

ТОК ЧАСА

Уводни део часа

У уводном делу часа, након уписивања наставне јединице и одсутних ђака, поздравим ученике и присутне професоре. Кажем им да присуствују огледном часу српског језика и књижевности чија је тема Систематизација градива из књижевности. Необично је то што се огледни час држи на самом крају школске године, на последњим часовима, када су ученици заузети одговарањем за оцену. Зато је овај час и огледан – може се спровести само у одељењима попут овог – у одељењима у ком су ученици вредно радили целе године, добили оцене на време, и на крају дозволили себи да се опусте и заокруже школску годину на један овакав, необичан начин. Новина је, бар за мене, овакав начин систематизације градива. Присетићемо се неких дела која смо обрађивали у другој години, и то на веома леп начин – групе ученика ће нам та дела представити презентацијом или глумом. Можда ће овај час неком личити на приредбу, али то ипак није. Простор и време нам нису омогућили да експериментишемо са сценом, а мањак времена (због поменутог завршетка школске годинеи ограниченост трајања часа) нам није дозволио да потпуно овладамо текстом. Зато су „пушкице“ дозвољене као помагачи у представљању обрађиваних дела. Упознаћу присутне и са структуром часа, рећи ћу када ће нам се ко представити: На самом почетку ћемо чути нешто о Вуковом „Рјечнику“ и српским обичајима, а све ће то бити пропраћено изворним песмама у извођењу једне ученице, затим ће пред нама оживети „Данга“, па сцена из дела „Евгеније Оњегин“, потом ћемо чути стихове песме „Лорелај“, делове из „Горског вијенца“, али на сцени видети и део чувене „Зоне Замфирове“, као и делове из „Ане Карењине“. На самом крају, Миљана ће нас частити још једном изворном песмом. Након тога следи читање најлепих писмених задатака ученика овог одељења. Наши водичи кроз овај час биће Љиљана и Катарина.

Главни део часа

ЉИЉАНА: „Књиге су најтиши и најсталнији пријатељи. Оне су најприхватљивији и најмудрији саветници и најстрпљивији учитељи.“ Читајући добре писце, пред нама се дешавају чуда. Оживљава се чудесни свет фантастике, маште, реалности. Али, читање нам помаже да схватимо живот и да се у њему лакше снађемо, да разумемо друге људе и развијемо емпатију. Читањем постајемо бољи људи. КАТАРИНА: Балзак, Толстој, Доситеј и други великани наше и светске књижевности били су наши учитељи ове школске године. Научили су нас да волимо наш народ, наше обичаје, да не судимо другима и да видимо шта је то што је у животу највредније. ЉИЉАНА: На данашњем часу представићемо вам делић онога што смо радили читаве године – упознаћемо вас са неким нашим обичајима, видећете Ану Карењину, Оњегина, Љевина, Кити и друга имена из класика наше и светске књижевности, али и чути неке од најлепших писмених задатака ученика нашег одељења.

VukKaradzic КАТАРИНА: Највредније у нашем народу је то што воли своје огњиште, што му је породица светиња, и што љубоморно чува своје обичаје. Неке од њих забележио је Вук Стефановић Караџић у свом „Рјечнику“. Био је свестран – бавио се реформом азбуке, био је писац, полемичар, критичар, лексикограф. Као лексикограф не само да је допринео формирању књижевног језика на бази народног већ је на једном месту окупио народне обичаје, веровања и тиме их сачувао од заборава. Позивамо прву групу ученика, која ће нам прочитати неке обичаје које традиционално наш народ негује вековима, али и да нам прикажу нека веровања. Вратимо се са њима у прошлост. Пре свега, чујмо једну изворну песму, коју ће нам отпевати Миљана. 1. Миљана пева „Густа ми магла“. Вук Караџић – Невена, Тијана и Јована. Након њихове презентације, Миљана пева „Све птичице запевале“.

index ЉИЉАНА: Вуково дело смо проучавали на почетку, а на самом крају друге године смо се упознали са приповеткама Радоја Домановића. Читали смо „Вођу“ и „Дангу“. Научили смо зашто је сатира најбољи начин за критику друштва и појединца, проучавали иронију и сарказам, али и остали затечени оним што смо из ових дела научили. Одломак из „Данге“ приказаће нам група ученика. 2. Глума – Данга

images КАТАРИНА: У само средиште ове систематизације ставили смо љубавну причу Оњегина и Татјане. Не случајно. Љубав је, ипак, најјача инспирација у књижевности, али и нама најближа. Несрећна љубав ово двоје младих дубоко нас је дирнула, па су зато ученици изабрали да прикажу кључне елементе из овог дела – тренутке када су једно друго одбили и тако одустали од своје љубави. Позивамо Давида, Марију, Миљану и Софију да нас подсете на једну од наших омиљених лектира. 3. Евгеније Оњегин

faeries ЉИЉАНА: Мноштво мотива обрађено је у делима просветитељства, романтизма, реализма. Један нас ипак, прати још од прве године средње школе. У питању је мотив уклете лепоте. Постоји нешто кобно у фаталној лепоти – то нас учи књижевност још од својих првих корака. Од „Дјевојке брже од коња“, „Женидбе Милића Барјактара“, до „Ане Карењине“ испреда се прича о фаталној лепоти која је у исто време од Бога и од ђавола – која има у себи демонску природу. Девојке уклете због своје лепоте, осуђене су да буду оне које ће опијати мушкарце својим изгледом, својом песмом, које ће им узимати разум, и притом бити веома несрећне.

imabges КАТАРИНА: На овај начин приказане су виле у словенског митологији. Али, не само код нас, изгледа да је лепа девојка одувек била симбол зла. То нам је показао чувени интернационални мотив о Одисеју и сиренама. Својом песмом и прелепим лицем, сирене су мамиле морнаре у смрт. Захваљујући мудрости Одисеја, његова посада је успела да их победи. Овај мотив је често обрађиван у књижевнсоти, а своје место нашао је и у причи о чаробници Лорелај, која седи на окомитој стени поред реке Рајне, чешља своју дугу, плаву косу, пева, сија у злату, и разбија бродове морнара. Стихове ове песме казиваће нам Миљана.

87977655_3109898_Lor_skylpt_1 4. Миљана казује стихове песме „Лорелај“.

n ЉИЉАНА: Једно од широј публици најпознатијих дела које смо радили ове школске године је свакако „Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша. Познат је по мудростима, по причи о јунаштву и чојству, по племенитости и љубави владике Данила према свом народу. Ипак, из овог изузетног дела изабрали смо да чујемо интерпретацију„Сна Вука Мандушића“, а Игор ће нам прочитати стихове слепог игумана Стефана, симбола мудрости. 5. Игор чита речи игумана Стефана. Након тога слушамо „Сан Вука Мандушића“.

zona-01 КАТАРИНА: Екранизација чувеног дела Стевана Сремца, Зоне Замфирове, довела је до тога да се интензивније упознамо са животом и обичајима у старом Нишу. Судбина лепе и охоле Зоне не престаје да нас инспирише, па су ученици и за ову прилику спремили комад из овог дела које спада у лектиру за другу годину средње школе. Позивамо групу која је спремала комаде из „Зоне Замфирове“. 6. Миљана пева, група изводи „Зону Замфирову.“

3a5c4-kiera-in-black-brocade-outfit-jpg_221519 ЉИЉАНА: Закорачимо сада корак даље, у Русију, у високо друштво руске аристократије. „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна несрећна је на свој начин.“ Овом реченицом отпочиње приповедање о судбини жене која је своје грешке платила својом смрћу. Разумели смо је, волели, патили са њом, али смо и осуђивали неке њене поступке. Можда је „Ана Карењина“ роман који нам је најбоље показао шта значи – разумети, али не одобравати нечије поступке. Упознајмо се са једном од најлепших, најфаталнијих и најтужнијих жена у светског књижевности. 7. Глума: „Ана Карењина“ КАТАРИНА: Час траје сувише кратко да у њега стане сва обрађивана лектира, па смо зато направили ужи избор. Верујем да смо сви заједно уживали у овом часу и да ће нам остати у лепом сећању. Како нама, тако и вама – драгој публици. ЉИЉАНА: Главни део овог нашег часа се ускоро завршава, а у завршном ћемо чути неке од најлепших писмених задатака наших другара.

Завршни део часа

Читање граматички, стилски, правописно и тематски најуспелијих писмених задатака написаних у овом одељењу у овој школкој години. КАТАРИНА: Пре него што искорачимо из овог бајковитог предела књижевности, замолићемо Миљану да нам отпева песму „Жал за младост“ и тиме припреми за лектиру коју ћемо радити у трећој години. А ми ћемо се, када будемо обрађивали „Коштану“, сетити овог часа. 8. Миљана пева „Жал за младост“.

hqdefault

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, одломци

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, Петар Петровић Његош
(Одломци)

images
ВЛАДИКА ДАНИЛО: 
"А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Једна сламка међу вихорове,
Сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
Суза моја нема родитеља,
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве.“
„Бог вас клео, погани изроди,
Што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
И пред друге српске витезове,
Који живе доклен сунца грије?“
„Час проклињем лански по сто путах
У који ме Турци не смакоше,
Да не варам народно надање.“

ВУК МИЋУНОВИЋ:
„У добру је лако добар бити,
На муци се познају јунаци!“
КОЛО:
„Чашу меда још нико не попи,
Што је чашом жучи не загрчи;
Чаша жучин иште чашу меда,
Смијешане најлакше се пију.“
ВЛАДИКА ДАНИЛО:
„Да, нијесу ни криви толико;
Премами их невјера на вјеру,
Улови их у мрежу ђавољу…
Што је човјек? Ка слабо живинче!“
Страх животу каља образ често.“
„Иза туче ведрије је небо,
Иза туге бистрија је душа,
Иза плача веселије појеш.“
СКЕНДЕР-АГА:
„Видије ли суда од два пића,
Али капе за по двије главе?
Мањи поток у виши увире,
Код увора своје име губи,
А на бријег морски обојица.“
СЕЛИМ-ВЕЗИР, писмо:
„Да овчица која не занесе
Своје руно у грм покрај пута;“ (одметање)
„Да пострижем што је предугачко;
Да одлијем ђе је препунано;
Да погледам у малдежи зубе
Да се ружа у трн не изгуби
Да не гине бисер у буниште (намет и одвођење српских девојака у харем)
И да раји узду попритегнем,
Јер је раја ка остала марва.“ (опхођење према народу и понижење народа)
„Лажу људи што за лафа кажу
Да се и миша и најмање боји.“
„Јаки зуби и тврд орах сломе;
Добра сабља топуз иза врата,
А камоли главу од купуса.
Шта би било одлучити трске
Да не чине поклон пред орканом?
Ко потоке може уставити
Да к сињему мору не хитају?“
ВЛАДИКА ДАНИЛО, писмо:
„Тврд је орах, воћка чудновата,
Не сломи га, ал’зубе поломи!“
„Коме закон лежи у топузу,
Трагови му смрде нечовјештвом.“
„Спуштавах се ја на ваше уже,
Умало се уже не претеже;
Отада смо већи пријатељи,
У главу ми памет ућерасте.“
КНЕЗ ЈАНКО:
„Да га могу добро осветити,
Ка да би га из гроба дигнули!
Ада ова несрећна невјеста
Те се данас уби међу нама
Љуће ми је на срце завила
Но несрећна глава Батрићева.“
ИГУМАН СТЕФАН:
„Све природа снабдева оружјем
Против неке необуздне силе,
Против нужде, против недовољства;
Остро осје одбрањује класје,
Трње ружу брани очупати“
„Муж је бранич жене и ђетета,
Народ бранич цркве и племена.“
ВЛАДИКА ДАНИЛО:
„Лепше ствари нема на свијету
Него лица пуно веселости,
Особено ка што је код тебе:
Са сребрном брадом до појаса,
Са сребрном косом до појаса,
А лице ти глатко и весело;
То је управ благослов Вишњега.“