БОЛАНИ ДОЈЧИН

 

tuga-zabiljezena-na-crno-bijelim-fotografijama-1

Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал’ му не да остарила мајка:
„Не, Илија, луда аџамијо!
„Тебе хоће Арап преварити,
„Те ће ми те луда погубити,
„Оставити саморану мајку.“
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал’ га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад’ се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
„Двори моји, огњем сагорели!
„А каде ми брже прокапасте?
„Да ми није умријети с миром.“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
„Нису твоји двори прокапали,
„Но су сузе Јелице сестрице.“
Тад’ говори болестан Дојчине:
„Што је селе, ако Бога знадеш!
„Ал’ је вама љеба нестануло?
„Али љеба, ал’ црвена вина?
„Али злата, ал’ бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,
„Немаш чиме, ал’ немаш по чему?“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болани Дојчине!
„Доста имам љеба бијелога,
„А још више вина црвенога;
„Доста злата и бијела платна,
„Имам чиме на ђерђефу вести,
„Имам чиме, и имам по чему;
„Ал’ да видиш и друге невоље:
„Јест дошао Усо Арапине
„Под Солуна у поље широко,
„Од Солуна иште заточника,
„Да изиђе њему на мејдана;
„У Солуну не има јунака,
„Да изиђе њему на мејдана;
„А кад виђе црни Арапине,
„Он удари порез на Солуна:
„Све на двора по дебела овна,
„По фуруну љеба бијелога,
„И по товар црвенике вина,
„И по кондир жежене ракије,
„И по двадест жутијех дуката,
„И по једну лијепу ђевојку,
„Ја ђевојку, ја невјесту младу;
„Сав је Солун порез изредио,
„Редак дође на твоје дворове:
„Ти не имаш брата никаквога,
„Да саставља порез Арапину,
„Но смо јадне саме састављале,
„И ми јесмо порез саставиле,
„Ал’ га нико однијети нема,
„Јер га Арап приватити не ће
„Без Јелице баш твоје сестрице;
„А чу ли ме, болестан Дојчине,
„Ја не могу љубит’ Арапина,
„Чу ли брате, за живота твога.“
Таде рече болани Дојчине:
„Хеј Солуне, огњем сагорео!
„Ђе у тебе не има јунака,
„Да изиђе Арапу на мејдан,
„Но ми не би умријети с миром.’
Па дозива љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми јоште у животу доро?“
Проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
„Јесте тебе доро у животу,
„И добро сам угојила дора.“
Тад’ бесједи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Иди узми дора дебелога,
„Те га води моме побратиму,
„Побратиму Петру налбантину,
„Да ми кује вересијом дора,
„Хоћу исти Арапу на мејдан,
„Хоћу исти, ако доћи не ћу.“
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
„Снахо моја, танка Анђелија!
„Зар је мене побро преминуо,
„Те ти водиш дора на продају?“
Ја говори дилбер-Анђелија:
„Мој ђевере, налбантине Перо!
„Није тебе побро преминуо,
„Но се тебе побро поздравио.
„Да му кујеш вересијом дора,
„Да он иде Арапу на мејдан;
„Кад се врати, да ти потков плати “
Проговара налбантине Перо:
„Анђелија, моја снахо мила!
„Ја не кујем коње вересијом;
„Да ми дадеш твоје оке чарне,
„Да их љубим, док се побро врати
„И док мене потковицу плати.“
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми побро дора потковао?“
Писну Анђа, како љута гуја:
„Господару, болани Дојчине!
„Бог убио твога побратима!
„Он не кује коња вересијом,
„Но он иште моје очи црне,
„Да их љуби, док му потков платиш;
„Ја не могу налбанте љубити,
„Та, Дојчине, за живота твога.“
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Оседлај ми дора дебелога,
„Изнеси ми копље убојито.“
Па дозивље сестрицу Јелицу:
„О Јелица, моја мила сејо!
„Донеси ми једну крпу платна,
„Утегни ме, селе, од бедара,
„Од бедара до витих ребара,
„Да се моје кости не размину,
„Не размину кости мимо кости.“
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал’ говоре Солунски трговци:
„Вала Богу! вала јединоме!
„Од како је Дојчин преминуо,
„Није бољи јунак проишао
„Кроз Солуна града бијелога,
„Ни бољега коња пројахао.“
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
„Ој Дојчине, да те Бог убије!
„Јоште ли си, море, у животу?
„Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
„А прођи се кавге и ђавола,
„Џаба тебе порез од Солуна.“
Ал’ говори болани Дојчине:
„Изиђ’ курво, црни Арапине!
„Изађи ми на мејдан јуначки,
„Да јуначки мејдан дијелимо,
„А ласно је пити рујно вино
„И љубити Солунске ђевојке “
Вели њему црни Арапине:
„Богом брате, војвода Дојчине!
„Ти се прођи кавге и ђавола,
„Но одјаши да пијемо вино,
„Џаба тебе порез од Солуна,
„И џаба ти Солунске ђевојке;
„Кунем ти се Богом истинијем,
„Да ти овђе никад доћи не ћу.“
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с’ Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
„Удри курво, црни Арапине,
„Удри прије да ти жао није.“
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал’ се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
„Изиђ’, побро да ти потков платим,
„Што си мене коња потковао,
„Потковао вересијом дора.“
Проговара Перо налбантине:
„Побратиме, болани Дојчине!
„Нијесам ти дора потковао:
„Ја се, брате, мало нашалио,
„Анђелија љута и проклета,
„Она плану, како ватра жива,
„Па одведе некована дора.“
Њему вели болесан Дојчине:
„Изиђ’ амо, да ти потков платим.“
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
„Ето, селе, очи Арапове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Селе моја, за живота мога.“
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
„Нај ти, Анђо, очи налбантове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Љубо моја, за живота мога.“
То изусти, а душу испусти.

ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА

Happy_Solitude_by_Manwathiell

Мили Боже, чуда великога!
Кад се жени Милић барјактаре,
Он обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
Према себе не нађе ђевојке:
Главит јунак свакој ману нађе;
Женидбе се проћи хотијаше;
Но да видиш чуда изненада!
Једно јутро у свету неђељу
Поранио Милић барјактаре
На јутрење Миљешевци цркви,
Пред црквом га намјера намјери
На јунака војводу Малету
Од бијела Колашина града,
Па говори војвода Малета:
„Ој Бога ти, Милић-барјактаре!
Ти обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
А по ћуди не нађе ђевојке,
Но ти хоћу једно чудо казат’:
Ено за те љепоте ђевојке
У Загорју украј мора сиња,
У онога Вида Маричића;
Чудо људи за ђевојку кажу:
Танка струка, а висока стаса,
Коса јој је кита ибришима,
Очи су јој два драга камена,
Обрвице с мора пијавице,
Сред образа румена ружица,
Зуби су јој два низа бисера,
Уста су јој кутија шећера;
Кад говори ка’ да голуб гуче,
Кад се смије ка’ да бисер сије,
Кад погледа, како соко сиви,
Кад се шеће као пауница;
Побратиме, сва ти је гиздава,
Далеко јој, веле, друге није.
А Виде је красан пријатељу,
Према тебе, према дома твога;
Сва је слика, мио побратиме!
А и Виду није за те криво,
Без ријечи даће ти ђевојку;
Нит’ је проси ни јабуке даји,
Већ ти купи кићене сватове,
Пак ти иди Виду по ђевојку.“
Томе Милић одмах каил био,
Па из цркве оде двору своме,
Те он купи кићене сватове
По свој Босни и Херцеговини,
И по Жупи и Котару равну;
Све јунаке младе нежењене,
Добре коње прије нејахане:
Кума куми Јанковић-Стојана,
Старосвати Пивљанина Баја,
А ђевери Мандушића Вука.
Кад је Милић свате сакупио,
Диже свате, оде по ђевојку.
Кад су били прем’ Видову двору,
На пенџер се Виде наслонио,
Па кад виђе кићене сватове,
Сам је собом Виде говорио:
„Мили Боже, лијепијех свата!
Чији ли су, куд ће по ђевојку?“
У ријечи, коју бесједио,
Пред дворе му свати дојездише,
Ђувегија ријеч прихватио:
„Мили тасте, Виде Маричићу!
Моји свати са Херцеговине,
Потегли смо на бога и срећу
А по твоју шћеру Љепосаву.“
То је Виду врло мило било,
Па подвикну своје вјерне слуге:
„Слуге моје, отварајте врата:
Сватовима коње приватите,
Водите их у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.“
Господара слуге послушаше,
Отворише на авлији врата,
Под гостима коње приватише,
Коње воде у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.
Пошту чини Виде Маричићу,
Части свате три бијела дана,
Док наврши, што је коме драго;
Кад четврто јутро освануло,
Два су брата сестру изводила,
Ја каква је цура Љепосава!
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле
Од господског лица и ођела;
Сви сватови ником поникоше,
И у црну земqу погледаше,
Ја од чуда лијепе ђевојке.
Но говори цури ђувегија:
„Ој пунице, ђевојачка мајко!
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је Бог од срца дао?“
Заплака се ђевојачка мајка,
А кроз сузе тужно говорила:
„Мио зете, Милић-барјактаре!
Нити сам је од злата салила,
Нити сам је од сребра сковала,
Нити сам је од сунца отела,
Веће ми је Бог од срца дао:
Девет сам их такијех имала,
Осам их је удомила мајка,
Ниједне их није походила,
Јер су јадне рода урокљива,
На путу их устријели стр’јела.“
Кроз плач зета пуница дарива,
Дарива га злаћеном кошуљом.
Ал’ да видиш и чуда и фале!
Каква дара тасте зету даје:
Гиздава му поклонио вранца,
Врана коња, брате, без биљеге.
А на врану чултан до кољена:
Чисти скерлет златом извезени,
Златне ките бију по копитим’;
Бојно седло од шимшир-дрвета,
Шимшир-седло сребром оковано,
На облучју камен сија драги,
О облучју господско оружје:
С једне стране сабља окована,
С друге стране шестопер позлаћен;
Зауздан је уздом позлаћеном;
Њиме зета свога дариваше.
Најбољи му пешкеш шуре дају,
(Најбољи је, најжешћијех јада!),
Своју секу шуре зету дају,
Баш сестрицу цуру Љепосаву.
А кад Милић дара приватио,
Коња јаше, коњ му поиграва,
А звекеће сабља о бедрици,
А жуборе пуца на прсима,
На калпаку трепеће му перје:
Није шала онака ђевојка!
Није шала онаки дарови!
Подиже се кита и сватови,
Развише се свилени барјаци,
Засвираше свирке свакојаке,
Ударише јасни таламбаси,
Зачуше се сватске даворије,
Стаде бакат сурих бедевија,
Отидоше с Богом путовати.
Кад су били гором путујући,
Стиже урок на коњу ђевојку,
Па говори до себе ђеверу:
„О ђевере, Мандушићу Вуче!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити,
Ал’ нагони мука на невољу:
Кажи куму, кажи старом свату,
Нек уставе суре бедевије,
Нек угасе свирке и поп’јевке,
Уз јелике прислоне барјаке,
Нек ме скину са добра коњица,
Нек ме спусте на зелену траву;
Љуто ме је забољела глава,
Јарко ми је омрзнуло сунце,
А црна ми земља омиљела,
Бог би дао, те би добро било!“
Цвили, пишти ђевер до ђевојке:
„Стани куме, стани стари свате!
Стани, побро, Милић Барјактаре!
Уставите свирке свеколике,
Угасите сватске даворије,
Уз јелике прислон’те барјаке,
Да скинемо са коња ђевојку;
Љуто тужи моја мила снаша,
Љуто ју је забољела глава,
Јарко јој је омрзнуло сунце,
А црна јој земља омиљела,
Бог би дао да би добро било!“
Тад стадоше кићени сватови,
Уставише свирке и поп’јевке,
Ђевер скиде са коња ђевојку,
Па је спусти на зелену траву,
Он је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију,
А највише Милић-барјактаре;
Ђувегија јадан нарицао:
„Заручницо, млада Љепосава!
Ту ли тебе суђен данак нађе!
Ни код мога ни код твога двора,
Ни код моје ни код твоје мајке,
Већ у гори под јелом зеленом!“
Састаше се кићени сватови,
Сабљама јој сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Саранише лијепу ђевојку
Откуда се јасно сунце рађа;
Посуше је грошим’ и дукатим’;
Чело глве воду изведоше,
Око воде клупе поградише,
Посадише ружу с обје стране:
Ко ј’ уморан, нека се одмара;
Ко је млађан, нек се кити цв’јећем;
Ко је жедан, нека воду пије
За душицу лијепе ђевојке.
Још нариче Милић барјактаре:
„Чарна горо, не буди јој страшна!
Црна земљо, не буди јој тешка!
Вита јело, пусти широм гране,
Начини ми заручници лада;
Кукавицо, рано је не буди,
Нека с миром у земљи почива!“
Сватовима јоште ријеч каже:
„Браћо моја, кићни сватови!
Хајте, браћо, да ми путујемо,
Хајде сваки, како који може,
А ја идем, како коњиц може
Мојој старој на муштулук мајци.“
Дигоше се Богом путовати,
Сваки иде, како који може.
Милић оде, како коњиц може.
Далеко га угледала мајка,
Мало ближе преда њ ишетала,
Коња грли, а Милића љуби:
„Чедо моје, Милић-барјактаре!
Ђе су свати, ђе ти је ђевојка?
Водиш ли ми замјеницу, сине,
Која ће ме јутром зам’јенити,
Двор помести, воде донијети,
Поређати господске столове?“
Ал’ бесједи Милић барјактаре:
„О старице, моја мила мајко!
Иду свати, не воде ђевојке:
Остала је твоја замјеница
Ни код мога ни код свога двора,
Ни код моје ни код своје мајке,
До у гори под јелом зеленом!
Но старице, моја слатка мајко!
Брзо трчи двору бијеломе,
Па ми стери мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку,
Јер ти дуго боловати нећу.“
Проли сузе Милићева мајка,
Поврати се двору кукајући,
Брже стере мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку.
Кака дође Милић барјактаре,
Он се спусти на меку постељу,
Док се спусти, он душу испусти.
Док дођоше кићени сватови,
Дотле с’ Милић мртав належао;
Кад то вид’ли кићени сватови,
Наопако копља окренуше,
Наопако коло поведоше,
Жалостиву пјесму запјеваше;
Сабљама му сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Сахранише Милић-барјактара
Куда јарко смирује се сунце.
Оста јадна саморана мајка,
Она кука како кукавица,
А преврће како ластавица;
Она иде своме винограду,
Косу реже, па виноград веже,
Сузе лије, чокоће зал’јева,
Винограду тихо проговара:
„Винограде, мили рукосаде!
Ко је тебе мене засадио,
Никада те веће брати неће!“
Када буде на заходу сунце,
Тад’ излази Милићева мајка,
па говори, а за сунцем гледа:
„Благо мене и до Бога мога!
Благо мене, ето сина мога!
Ето г’ мајци, ђе из лова иде,
Носи мајци лова свакојака!“
Не би сина, ни од сина гласа.
Када буде на истоку сунце,
Изилази Милићева мајка,
Сунце гледа паке проговара:
„Благо мене, ето ми снашице!
Иде с воде, носи воде ладне,
Хоће мене стару зам’јенити.“
Ни би снахе, ни од снахе гласа,
Веће мајка кука од жалости,
Кука тужна како кукавица,
А преврће како ластавица,
И кукаће до суђена дана.

ПРВИ ПУТ С ОЦЕМ НА ЈУТРЕЊЕ, Лаза Лазаревић

— Било ми је — вели — онда девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем!

Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца!

Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове кости, и један ножић са сребрним цагријама и с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош!

Нарави је био — отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати, не вреди шепртљати -, нарави је био чудновате. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш, — бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему. Кад се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао је само шамаром, и то само једанпут, али, брате, кад одалами, од часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да нисам знао „алекције”! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут!

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, један, пут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста. Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа. То је била велика реткост, и ето тако се он смејао кад се десило штогод где би неки други развалио вилице да би се чуло у Тетребову механу.

А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца -удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече. Само кад га понеше из куће, а баби заигра доња усна, дршће, дршће; прислонио се на врата, блед као крпа, па ћути.

images

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака. Знам само једанпут да га је ударио што, точећи ракију, није добро заврнуо славину на петачци, па скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта. — А знате што га је отпустио? — На правди бога!… Видео га да игра крајцара! — Тек ћете се ви после чудити!

То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: „На, ево ти ајлука! Мени више не требаш; иди па тражи где се може играти крајцара!” Турио Прока фес на очи, плаче као киша и моли. Дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? — Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: „На, па пут за уши!” Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка.

Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је он, не дај, боже, као што има људи, па хоће да дари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је! А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као ноје у јаје. Кад се он што обрецне, она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме ишао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у трговину и његова посла. Каже она једанпут:

— Митре, што не даш Станоју ракију? Скоро ће и нова, па где ћеш је?

А тек се он издрачи на њу:

— Јеси ли ти гладна или ти је чега мало? Новци су у твојим рукама, па кад ти нестане, а ти кажи! А у мој се посао не плећи!

Покуњи се мати па ћути.

Са светом је такође мало говорио. У кафани имао је своје друштво, и само међ’ њима што рекне покоју. Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао.

Нас је децу, као и мајку, волео, није фајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никаква знака нежности од њега. Покривао нас је истина, ноћу кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо на дуд, — али шта ми је то? То раде и други очеви, али купују деци и шећерлемета, златне хартије и лопту од гумаластике што скаче с врх јаблана!

У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кафану свако вече. Вечерамо, он тури чибук под леву мишку, задене дуванкесу под појас, па хајд! Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло — ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. — Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима — не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа:

— Шта ће та свећа у ово доба?

— Па да се видиш свући, Митре, — каже моја мати.

— А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи?

— Па није, Митре — увија се моја мати — него као велим…

— А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући!

Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку и одласку, па не зна од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава, само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то.

Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за куповину, испљује, па накисели лице. Ни за кафу није богзна како марио… Па шта је радио сву ноћ по механчинама? питате ви.

Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него… Видећете!

То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада.

Једанпут дође он, тако, доцне кући… Ништа!… Сутрадан — ништа… Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га:

— А где ти је, Митре, сахат?

Он се намргодио. Гледа на страну, каже:

— Послао сам га у Београд да се оправи.

— Па добро је ишао, Митре.

— Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде!

Моја мати шта ће, ућута.

Кука после с мојом сестром: „Е, тешко мени! Даће све што имамо, па под старост да перем туђе кошуље!”

Једанпут опет — јали је било десет, јали није — а њега ето из кафане. Накривио једну астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак искићен златом и драгим камењем. Уђе он, а као да му се набрала кожа око левог ока. Нешто је добре воље.

Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је.

— Зар си повратио?… — трже се. — Зар ти је већ оправљен сахат?

— Оправљен! — каже он.

— А какав ти је то ланац?

— Ланац као сваки ланац — каже он, али некако мекано, није да се издире.

— Знам, — каже моја мати — а откуд ти?

— Купио сам!

— А та шубара? То има само у Миће казначеја.

— Купио сам и њу!

— Продао ти?

— Продао!

— А какав…?

Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче.

Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза појаса један замотуљак колик песница па баци на сто, и оно звекну: сам самцит дукат, брате!

— На, — рече — остави ово! — Па онда изиђе у кухињу. Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву дечју пелену.

— А шта ћу — каже сестри — с овим новцима? Ово је проклето!… Ово је ђаволско!… Ово ће ђаво однети како је и донео!…

Као што видите, нема ту среће ни живота!

И тако је моја мати била несрећна, и ми смо сви уз њу били несрећни…

Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду. Али, каже мајка, откако се поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице, Олбректом апотекаром и још тако некима, све се окрену и пође како не треба.

Обрецује се. Не трпи никаква запиткивања, одмах испречи: „Гледај своја посла!”, или: „Имаш ли ти друге каке бриге?”

Није фајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га узео будибокснама на своју руку, па га не пушта.

Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако…

Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију. Чујемо ми мало после коњски топот и рзање. Не знам ја шта је то.

Кад он после уђе, ја почех хркати и моја се сестра учини да спава. Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка чекам ја.

Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао:

— Одведоше вранца!

— Одведоше — каже он.

Опет ћуте, само мати час по усекњује се, а ја чисто осећам како плаче.

— Митре, тако ти Бога, тако ти ове наше деце, остави се, брате, друговања с ђаволом. Ко се њега држи, губи и овај и онај свет. Ено ти Јове карташа па гледај! Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарку и да купује по селима коже за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од другог кору хлеба и да ова наша дечица служе туђину?… — Па онда поче јецати.

— А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим? Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене стекао него ја њега! Сутра, ако хоћеш, да купим десет!

Моја мати плаче још јаче:

— Знам, Митре брате, — каже она милостивно — али хоће душмани све да однесу. Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, проклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме којекакве изелице из мог добра истерају?…

— А ко те тера?

Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати ако тако и даље радиш. То је занат од Бога проклет!

— Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да слиниш без невоље! Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор!

Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се.

Дан за даном, а оно све по старом. Доносио је често пуне фишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата, без златна силаја. Доносио је други пут и по два-три ахата и по неколико прстенова. Једанпут: једне чизме, једну ћурдију; други пут: коњско седло; после, опет: туце сребрних кашика; а једном: пуно буре лакерде и — свакојаких других комендија. Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег.

Сутра му купио нове ‘амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама. Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош рррррр!, да све излеће калдрма испод ногу.

Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се. Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један одпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша.

Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не престаје пећи им кафе (а сутрадан показује по неколико дуката што је надобијао напојнице). А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке суве, и час по понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!”

И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује, ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву плету. За јело је куповао све што је било најлепше у вароши. Моје хаљине најлепше у целој вароши. Али опет нешто ми је тако тешко било гледајући моју мајку и сестру: чисто постареле, бледе тужне, озбиљне. Никуд подбогом не иду, па и на славу слабо ком да иду. А и нама су жене слабо долазиле већ само људи и то готово све само оне „лоле” и „пуста’ије”, као што их је моја мати звала. Дућан готово и не ради. „Зар ја — каже мој отац”. — Да мерим гејаку за дваест пара чивита? Ено му Чифута — Мати не сме ништа више ни да прослови. Каже, једанпут и казао:

— Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени цигло једанпут још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу; па се иселити; а ти овде попуј коме хоћеш! У-пам-ти до-бро!”

Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана дан, а све се моли Богу: „Боже, ти мене немој оставити!”

Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде!

Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав П. Зелембаћ, некакав свињарски трговац који, веле, „ради с Пештом”. Бркове ушиљио, косу остраг разделио, а золуфе пустио, до јагодица. Дебео у лицу, шишкав у телу; накривио некакав шеширић, а преко прслука златан ланац; исти онакав какав је: бабо имао. На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не да, у се погледати. Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од совуљаге.

Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште, па пеци кафу.

Запалише четири свеће. Удари дим од дувана као из димњака. Пију кафу, ћуте као Турци, само карта клизи, и чујеш како звечи дукат.

То је била страшна ноћ.

Ми се с мајком затворили у другу собу. Она више не плаче. Ни сестра. Испијене у лицу, очи упале па гледају страховито уплашено. Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро.

Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима. Намрчио се као Турчин.

— Дај још! — вели мојој мајци.

Она стегла срце. Чути као камен, отвара ковчег па шаком сипа у његову, а он везује у мараму.

Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба. Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: „Још само ово!” И онда чисто бежи из собе. Али „још ово”, уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако око три сахата по поноћи.

— Дај! — вели мајци, а дошао у лицу као земља.

Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац стресе и како се прихвати за пећ.

— Брже! — каже мајци, а одлаже ногама и рукавом брише зној.

Мати му пружи.

— Дај све! — рече он.

— Последњих десет дуката! — рече она. Али то не беше више глас, ни шапат, већ нешто налик на ропац.

Он скопа оне новце и управо истрча из собе.

Моја мати клону крај ковчега и онесвести се. Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: „Нано, нано!”

Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем.

— Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! — рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу.

Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину Оченаша што је већ био научио. Онда се опет крсти и љуби матер у руку, па опет гледа у њу. Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен Бог ког је она гледала и који је њу гледао. И онда јој се по лицу разли некакво блаженство и некаква светлост, и мени се учини да је Бог помилова руком, и да се светац насмеши, и да аждаја под његовим копљем зе’ну. После ми заблеснуше очи, Па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бабу!” И онда, а не знам зашто „Боже, убиј онога Зелембаћа!”

Дуго смо се тако молили.

После моја мати уста, попе се на столицу па целива светог Ђорђа. И моја сестра то исто учини, а после диже и мене и Ђокицу, те и ми целивасмо. Онда мати узе суву киту босиока што је стајала за иконом и стакленце с богојављенском водицом што је висило под иконом, покваси оном водом босиљак, па, нешто шапћући прекрсти њиме собу. Онда полако отвори врата на прстима дође до велике собе, па прекрсти китом врата од ње.

Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен као окупан! Ама што ми сад не може више да буде онако?

Истом што мати прекрсти врата од велике собе, а унутра диже жагор. Не може ништа да се разуме, само што Зелембаћ једанпут викну, колико игда може:

— А ко мене може натерати да играм више? Камо тога?

После опет наста нејасан жагор и свађа. Онда чусмо како се врата отворише, гунђање и кораке.

Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забели ја и Ђокица заспасмо, а он још не дође.

Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан и празан, али не могах више затворити очију. Устанем.

Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом дршће пламичак у кандилу. Моја мати и сестра бледе као крпе, очи им влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на прстима и ништа не говоре, само што шапућу неке побожне речи. Не донеше нам доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу.

— Шта је ово? — питао сам се ја. — Је ли овде мртвац у кући или се мој покојни стриц вратио па га ваља наново сахрањивати.

Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било и механички прошаптах: „Боже, знаш оно за бабу;” и опет: „Боже, ама убиј оног Зелембаћа!”

Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођем вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку.

Ја се окретох, али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом — не знам шта да мислим.

Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз кључаоницу.

Гледам.

Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене. По поду лежи тисућу карата, разгажене и неразгажене цигаре једна разбијена кафена шоља и испод једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране скоро до половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина и непела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван истресен из луле. Четири празна свећњака; само у једном што букти дебела хартија којом је свећа била омотана и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.

На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче.

Гледао сам тако дуго, али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример, — а не знам, управо, зашто — да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударати, — и све тако којешта.

Бог зна докле бих ја тако вирио да ме се опет не дотакну мајчина рука. Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата.

Ја — не знам зашто — одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох напоље.

Тај дан био је субота.

Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци завирују у вреће и пипају јагњад. Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама. Тривко извадио јагње па виче: „Ходи, вруће!”, а пијани Јоза игра у једној барици.

— А што је, море, ваш дућан затворен? — запита ме Игњат ћурчија који у тај пар прође.

— Тако! — кажем ја.

— Да није болестан Митар?

— Није — кажем ја.

— Отишао, ваљда, некуд?

— У село — рекох ја, па побегох у авлију.

Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.

Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а гледам мајку и девере.

— Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи имао је посла.

О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим, кад она спава, кад ме не види!

Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи — не знам… То јест, знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако како сам оставио: моја мати и сестра седе с рукама у крилу; не кува се ни ручак; пролазе на прстима покрај велике собе и само отхукују — исто онако као кад ми је стриц умро. Ђокица у авлији везао мачки џезву за реп, па се увесељава њеном трком. Момци шију гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено па хрче као да је по ноћи.

Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се ћурче преко широких леђа, а око појаса се размиче од дубока даха.

Одавно је већ било звонило на вечерње.

Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина, — нигде краја да видиш, само што се облаци све гушће гомилају. Све постаје несносније, страшније и очајније. — Боже, ти на добро окрени!

Ја сам седео на прагу пред кућом. Држао сам у руци некакву школску књижицу, али је нисам читао. Видео сам на прозору бледо лице моје матере наслоњено на суву јој ручицу. У ушима ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим.

Уједанпут шкљоцну брава. Моје мајке неста с прозора. Ја претрнух.

Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац!

Фес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На лицу некакав тужан и милостиван осмејак — није то никад пре било! Такав је изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да га причесте.

Полако пређе ходник, отвори врата од наше собе, промоли само главу унутра, па се, не рекавши ништа, брзо повуче. Затвори врата па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илијиној кући.

Причао ми је после Тома, кум-Илијин син, да се мој отац с његовим затворио у једну собу, да су нешто дуго полако разговарали, да им је после донето хартије и мастила, да су нешто писали, ударали печате и тако даље. Али шта је то било, то се не зна нити ће икад ико знати.

Око десет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела с рукама у крилу и безначајним погледом гледала у свећу. У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет.

Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем у грудима.

Врата се отворише и мој отац уђе. Обрте се једном-два по соби, па онда, не палећи свеће, скиде се и леже. Дуго сам још слушао како се преврће по кревету, па сам после заспао.

Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на челу. Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу.

Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. Дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута:

— Спавају! — Али се трже од свог шапата и као да се ока мени насред собе. Дуго је тако стајао не мичући се, само што опазим покаткад како му се’ну очи, гледајући час на нас час на матер.

Али ми ниједно ни увом да макнусмо!

Онда он пође поребарке на прстима чивилуку, а не скида ока с нас; скиде пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе натуче фес на очи, па брзо и целом ногом ступајући изиђе напоље.

Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у кревету. За њом се диже и сестра. Као какви дуси!

Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима; за њом приста и сеша.

— Остани код деце! — прошапута мајка, па изиђе напоље. Ја скочих па и сам пођох на врата. Сеша ме ухвати за руку, али ја се отргох и рекох јој:

— Остани код деце!

Кад изиђох напоље, притрчим плоту, па све поред плота а испод вишања довучем се до бунара и чучнем иза њега.

Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж — нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара, па извади пиштољ.

Али у истих мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.

Пренерази се човек. Упро поглед у њу па блеји.

— Митре брате, господару мој, шта си то наумио? Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно.

— Иди, Марице, остави ме… Ја сам пропао!

Како си пропао, господару, Бог с тобом! Што говориш тако!…

— Све сам дао! — рече он па рашири руке.

— Па ако си, брате, ти си и стекао! Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.

— Ама све, — рече он — све, све!

— Ако ће! — рече моја мати.

— И коња! — рече он.

— Кљусину! — каже моја мати.

— И ливаду!

— Пустолину!

Он се примаче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац.

— И кућу! — рече он, па разрогачи очи.

— Ако ће! — рече моја мати. — Да си ти жив и здрав!

— Марице!

— Митре!

— Шта ти то велиш, Марице?

— Велим: да Бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ нама!

Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно.

— Марице, — поче он — зар ти?… — Загрцну се, па покри очи рукама и ућута.

Мајка га ухвати за руку:

— Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и два-три корита, а данас, хвала Богу, пуна кућа!

Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине.

— Па зар си заборавио на чардак пун шишарке?

— Пун је! — каже отац гласом меканим као свила, а рукав превуче преко очију и спусти руку.

— Па шта ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи новац? Узми га у трговину!

— Уложићемо у жито!

— Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала Богу, а здрава су нам дечица. Молићемо се Богу, па радити.

— Као поштени људи!

— Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав капитал Параносов, па да је још онолики!

— Па ћемо опет стећи кућу!

— Извешћемо нашу децу на пут — каже мати.

— Па ме неће мртвог клети… Откад их нисам видео!

— Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку.

Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!”, па повукох јорган на главу.

Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење. Громко се разлеже кроз тиху ноћ и потресе се душа хришћанска. И као талас суво грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скрушена душа разговара се с небом…

— Сине, устани да идемо у цркву!…

Кад сам ишао лане у Београд по еспап, видео сам у Топчидеру Перу Зелембаћа у робијашким хаљинама. — Туца камен!

О ПРИЧИ И ПРИЧАЊУ

Драги ученици,

Пред вама се налазе питања помоћу којих ћете лакше анализирати говор који је Андрић одржао у Стокхолму 1961. године, када је добио Нобелову награду за књижевност.

220px-Andric_Ivo

О чему Андрић говори на церемонији у Стокхолму? Може ли се његов говор поделити на мање целине?

На самом почетку изражава захвалност због доделе награде, а у другом говори уопштено о причи и причању, да би на крају поново завршио са изразом дубоке захвалности.

Како Андрић исказује захвалност?

Каже да је његова домовина мала земља међу световима, да је у прошлости доста страдала, и да сада тежи да надокнади све оно што је пропустила, изгубила, јер је свет наставио да се развија чак и када је она са својим развојем стала.  Сада та земља чини велике напоре да се својим делима прикључи светској књижевности, а ова награда за књижевнике те земље значи велико признање.  Зато се захваљује у име не само у своје име, већ и у име књижевности којој припада.

Други део задатка, како каже сам писац, јесте да говори о свом књижевном делу. Да ли је ово, по њему, лак задатак? Како он гледа на творце уметничких дела? Налази ли у књижевности и филозофији потврде за своја тумачења?

Сматра да је неправедно да сам писац говори о свом делу, јер је онај који је створио дело, па би, причајући о самом делу, доста тога рекао и о себи. На творце књижевних дела гледа или као на одсутне савременике или као на славне покојнике, и сматра да је говор дела чистији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца.  Исте идеје нашао је и код Монтескија, који је говорио како писци нису добре судије својих дела, код Гетеа који каже да је уметниково да ствара а не да говори, а са овим тврђењем се слаже и сам Албер Ками.

Адрић је решио да на церемонији говори о причи и причању уопште. О каквој причи је реч, и ко ту причу уопште прича? Када је она настала?

Од настанка света, на хиљаду разних језика, од древних патријархалних причања поред ватре, па све до савременог облика издаваштва човечанство прича причу о судбини човековој.

Да ли још увек траје? Зашто нам изгледа као да човечанство себи стално прича исту причу?

Та прича ће трајати док год буде људи, а потреба за причом не престаје, јер се сваки човек увек изнова рађа и пролази кроз разна искушења.

Који је задатак те приче?

1. Задатак приче је да завара крвника (смрт) и да нам створи илузију продужетка живота,

2. Приповедач својим делом помаже човеку да се у животу снађе.

3. Задатак псица је да говори у име свих оних који нису умели или нису стигли да се изразе.

4. Приповедач сам себи прича причу да би заварао страх.

5. Дела нам помажу да схватимо живот, да разумемо своје грешке, и д асе боље снађемо у њему.

6. Књижевност нам помаже да схватимо историју човечанства.

22744_andric6_origh

Због чега писцима није битно разликовање садашњости и прошлости? Објасни значење цитата БИТИ ЧОВЕК.

Због тога што се и у прошлости и у садашњости сусрећемо са истим појавама, истим проблемима. Живот није нимало лак, а човек се у њему сусреће са многим тешкоћама. Није лако бити човек, издржати све проблеме које живот носи, а притом не изгубити снагу, храброст, човечност.

Које особине мора имати прича?

Мора бити лепа, једноставна, убедљива.

Којим начином то писци постижу?

Једни користе машту, други грађу проналазе у историјским догађајима, минулим епохама. Постоји много путева којима писац долази до дела, али је најважније дело само.

Без обзира на то да ли говори о садашњости, прошлости или будућности, шта је најважније  у једном књижевном делу?

Најважнија је порука коју дело носи.

Свако прича по својој унутрашњој  потреби, по својој мери, склоностима, осећањима, и за своју причу сноси и моралну одговорност. Ипак, Андрић говори каква књижевност по њему треба бити.Које то особине треба имати данашња књижевност и због чега?

Данашњи приповедач у своја дела не треба да уноси мржњу, већ љубав, ведрину духа, слободу, јер приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или други начин не служе човеку и човечности.

Снимак доделе Нобелове награде: