Систем независних реченица

Независне реченице не зависе ни од једног другог реченичног члана. Оне могу да стоје саме и самим тим су комуникативне реченице.

Деле се на:

  1. ОБАВЕШТАЈНЕ,
  2. УПИТНЕ,
  3. ЗАПОВЕДНЕ,
  4. ЖЕЉНЕ и
  5. УЗВИЧНЕ.

 1. ОБАВЕШТАЈНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Обавештајним реченицама се  пружа нека информација, обавештење. На пример: Иван је дошао.

2. УПИТНЕ РЕЧЕНИЦЕ

 Упитним реченицама се тражи информација у вези са означеном ситуацијом. Постоје опште и посебне упитне реченице.

  1. Општим упитним реченицама се тражи информација у вези са тим да ли се дата ситуација реализује или не. Основни тип одговора је: ДА/НЕ.

На пример: Да ли је Марко дошао?

Одговор на ово питање може бити ДА или НЕ, зато је ово општа упитна реченица.

Посебну врсту општих упитних реченица чине експресивне упитне реченице. То су реченице које почињу са ЗАР, што реченици даје експресивну вредност (показује чуђење, изненађење).

На пример: Зар је Марко дошао?

Одговор на ову реченицу такође може бити ДА или НЕ, и зато је општа упитна реченица, али има и експресивну вредсност, зато је експресивна општа упитна реченица.

2. Посебним упитним реченицама тражи се информација о садржини неког дела упитне реченице, а одговор на такво питање је израз којим се исказује та садржина.

На пример: КО је дошао?

Нејасно нам је ово КО. Зато одговор испуњава тај, нејасни део упитне реченице: МАРКО је дошао.

3. ЗАПОВЕДНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Заповедним реченицама се исказује заповест.

На пример: Дођи!

Нека Марко дође!

Заповедне реченице којима се саговорнику забрањује да нешто ради, којима се изриче, не заповест, него забрана, зову се прохибитивне заповедне реченице.

На пример: Не отварај прозор!

Постоје и наглашене, строге, емфатичке заповедне реченице. Њима се исказује строга заповест.

На пример: Да сте сместа отишли!

4. ЖЕЉНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Жељним реченицама се исказује жеља да се оствари оно што оне значе.

На пример: Жив ми био!

5. УЗВИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Узвичним реченицама се исказује експресивни став – изненађење, чуђење.

На пример: Ала га је ударио!

Посебан тип узвичних реченица су реторска питања. То су питања на која се не очекује одговор. Одликују се упитним обликом, узвичном интонацијом и потврдношћу/одричношћу супротном од стварног значења.

На пример: Ко то не зна!

Ово није упитна реченица, иако има облик општег питања; није ни узвична, иако знак узвика стоји на крају. Ово је реторско питање, јер се на њега не очекује одговор, а значење јој је супротно од представљеног, јер: Ко то не зна! у ствари значи: То свако зна!

Литература: „Граматика за средње школе“

Живојин Станојчић, Љубомир Поповић